Српски народ је примио хришћанство у 7. вијеку, али тада још нијесмо имали сопствену црквену организацију, потпадали смо под јурисдикцију Охридске архиепископије, све док Свети Сава (Растко Немањић) није 1219. године рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла I за „архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добила аутокефалност и достојанство Архиепископије. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.
Оснивању архиепископије пећке огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без успјеха. На територији данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла.
Од 4. до 6. вијека Охридска архиепископија је наизмјенично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. вијека је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.
Свети Сава је 1197. године кренуо у Цариград да од цара Алексија III Анђела тражи дозволу за подизање српског манастира на Светој гори. Вратио се са дозволом следеће године. Манастир је основан на мјесту старог и полуразрушеног грчког манастира Хеландариона.
Свети Сава је учествовао у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан наводи да је Свети Сава, боравећи у Цариграду, посјетио манастир Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примјерак манастирског типика и дао да се преведе на српски језик, који је после, у дјелимично измјењеном облику, постао типик Хиландара, а касније и Студенице.
Законоправило Светог Саве
Законоправило Светог Саве из 1219. године је било први српски устав.Законоправило је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских. Дио Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Дио који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права.
Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни дио европске и хришћанске цивилизације.
Сабор у Жичи
Године 1221. је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као сједиште нове архиепископије. На сабору је Свети Сава крунисао (овјенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовјенчани, а Србија постаје краљевина.
Свети Сава је пред овим сабором одржао Жичку бесједу о правој вјери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вјере, тврдећи да су без ње добра дјела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вјере у Бога, нити нас право исповједање без добрих дјела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човјек Божји“.
