Млада Марија Вучић кроз слике чува веру и традицију

У времену када нам се под утицајем различитих идеологија и тенденција намећу многе вриједности које су у потпуној супротности са свим што као народ представљамо, млада бањалучанка Марија Вучић кроз сликарско стваралаштво чува и његује традицију и вјеру, а неисцрпна инспирација јој је отаџбина.

Трендови који се данашњем друштву сервирају као вриједности значајно су утицали на то млађе генерације, али и оне старије, све више запостављају традиционалне вриједности, сопствене коријене, предајући их забораву. Али, Марија Вучић одупире се модерним вјетровима, јер су њени коријени дубоко у породици која ју је научила да поштује сопствену историју и културу.

Сликарство као начин за изражавање емоција

Сликарство јој није основна дјелатности. Марија је дипломирани економиста, запослена је у струци, а како прича за Компасинфо сликарство за њу представља „најљепши вид самоспознаје, неисцрпан извор истраживања сопствене посебности, разговора са самом собом и начин да изразим своје емоције и све оно што она јесте“.

„То је предиван процес стваралаштва, у ком уживам од почетка до краја, иако тај процес није толико лак и једноставан колико се некада чини. Волим да погријешим, волим да тестирам своје способности и границе, а највише тај непроцјењив осјећај када на крају тог процеса устанем са столице и посматрам оно што сам урадила. Још када сав тај рад и труд наиђу на позитивну реакцију посматрача и када добијем потврду да сам у нечему успјела, заиста не постоји љепши осјећај, који ме инспирише на даље стваралаштво. Ове године је тачно 10 година откако сам активно почела да се бавим сликарством и не могу да не кажем колико сам поносна на свој напредак и све што сам постигла у том периоду. Радујем се свим новим сазнањима, учењима и изазовима у сликарству“, почиње своју причу за портал Компасинфо млада Бањалучанка.

Љубав према земљи и вери исказује кроз слике

У свом сликарском опусу Марија је насликала портрете значајних личности попут патријарха Павла, митрополита Амфилохија, Драгољуба Михаиловића, а посљедња у низу је реплика фреске Белог анђела. Такви мотиви нису популарни међу савременим умјетницима, па нас је занимало каква је интересовање људи који наручују слике.

„Ја сам одгојена у православној вјери и традиционалном духу српског народа, волим своју вјеру и своју земљу и кроз своја дјела имам прилику да то изразим. Могућност да се бавим сликарством је дар који сам добила од Бога и сматрам да не постоји љепши начин да његујем тај дар, од тога да сликам мотиве који су везани за православну вјеру и ако сам у прилици да својим радом помогнем некоме коме је то потребно. Кроз разговор са људима, могу да закључим да већина ипак преферира традиционалну умјетност и класично сликарство. Мотиви који преовладавају у мом раду, наилазе увијек на одличне реакције. Већину слика радим по наруџби и то су углавном вјерски и историјски мотиви, што говори о томе колико они који наручују слике од мене, имају склоности ка, слободно ћу рећи, правим вриједностима“, каже она.

Планира да савлада технику иконописања

Додаје да ту долази до спајања угодног са корисним и добри резултати не изостају, те су сви у том процесу задовољни.

„Иконе још увијек нисам покушала да радим, осим репродукције фреске „Белог анђела“, као и портрете Патријарха Павла техником уља на платну. Иконописање је посебна сликарска техника и умногоме је другачија од уља на платну, а Православна црква има јасно утврђена правила иконописања, о којима планирам у скорије вријеме више да учим, јер сматрам да бих тиме на прави начин заокружила своју причу“, прича млада умјетница.

 

А на питање какво је интересовање и шта људи највише наручују, Марија одговара да је задовољна интересовањем и да се никада не деси да нема посла и да нешто не слика.

„Често не успијем да прихватим све наруџбе, јер немам довољно времена. Због тога, са друге стране, ријетко имам времена за себе и сликање „за своју душу“. Људи се највише интересују управо за мотиве као што су духовна лица, знамените личности, портрети итд. Поред тога, често радим репродукције слика познатих свјетских сликара, што ми причињава највећи изазов, али на самом крају и највеће задовољство. Репродукције су по мом мишљењу одличне за процес учења и савладавања технике“, каже она.

 

Код ње постоје и оне слике које нису на продају, оне које имају посебну сентименталну вриједност.

„Слике које нису на продају су првенствено слике које су настале када сам тек почела да се бавим сликарством и оне имају посебну сентименталну вриједност за мене. Поред њих, ту је и један портрет Патријарха Павла, за који сам такође емотивно везана и немам намјеру да га продам, иако се прилика за то указала безброј пута. Генерално, у све слике које радим унесем своју душу и цијелу себе, па ми је сваки пут тешко да се одвојим од њих и да их продам“, открива Марија и додаје да то није суштина овог посла и да се учитоме да од сваке слике може лако да се одвојим без претјераног емотивног везивања.

„Као што рекох сликарство је одличан начин за упознавање себе и развој личности, рекла бих као неки вид психотерапије, која је у данашње вријеме свима неопходна“, каже ова Бањалучанка.

Велика жеља да направи изложбу

Како каже, има велику жељу да направи сопствену изложбу, али да је највећа препрека то што је самокритична и поставља висока очекивања.

„Вољела бих да се наредној изложби максимално посветим и да буде на оном нивоу којим бих ја била задовољна, а нажалост тренутно немам довољно времена да бих то остварила. Надам се једној озбиљној изложби у наредним годинама, а до тада, наставићу да сликам и уживам у томе,  развијам своје вјештине и технику, како бих могла да се упустим у откривање властите аутентичности у умјетничком изразу“, прича Марија.

Колико је тешко данас пронаћи мјесто под сунцем са правцима који нису у моди, у времену када је се умјетност претвара у супротно од оног што би требала бити

„Као и у свим другим сферама живота, свједоци смо нових трендова, који се између осталог испољавају и кроз савремену умјетност или популарно названо „contemporary art“, чији је фокус на садашњости, апстракцији, новим техникама и начину изражавања. Ја не пратим савремене трендове и тендеције у умјетности. Одабрала сам потпуно други, традиционални, сликарски правац и тежим реализму у сликарству, нарочито хиперреалистичном портретисању, не гледајући на то као строгу смјерницу, већ као инспирацију која ми помаже да боље разумијем и савладам технику коју сам изабрала“, сматра Марија.

За њу је умјетност слобода, прије свега слобода изражавања, кроз коју умјетник може да изрази себе, своју личност и емоције, на начин на који он то перципира и жели.

„Са друге стране, слобода сваког појединца је да одабере шта је оно што је његовом оку најзанимљивије и најпривлачније. Укуси су различити и о томе се наравно, не расправља. Не слушамо сви исту музику, не облачимо ни исту гардеробу, имамо различите стилове који нас чине аутентичним и по мени је то сасвим нормално и чак штавише пожељно“, додаје.

Не планира да иде из Бањалуке

Нажалост, умјетност се код нас често недовољно цијени и бити умјетник сигурно није лако. Ипак ова Бањалучанка мишљења је да није тешко бавити се умјетношћу на нашим просторима, упркос  појединим препрекама које се на том путу појаве.

„Истина је да сликарство није примарни извор прихода за мене и да се не бавим само са тим. Дипломирани сам економиста и радим посао у својој струци, али и да није тако, вјерујем да бих имала довољно посла да могу да живим сасвим пристојно од сликарства. Да би умјетник могао да живи од свог посла, битно је да је друштво едуковано, у кораку са временом и економски стабилно. Не могу сви да разумију потребе умјетности када има пуно људи који морају да размишљају о основним животним потребама. Свакако да се умјетност више цијени у земљама које су на већем степену развоја од наше, јер су људи културно образованији, али имају и веће могућности да себи приуште умјетничка дјела“, каже она.

Њена тајна је у томе што настоји да буде скромна, нема велике жеље и не тежи баснословним зарадама и успјесима. Није оптерећена великом славом.

„Самим тим никада нисам незадовољна. Важно је да је човјек захвалан на ономе што има, а ја се без претјеривања, свако јутро будим са захвалношћу што имам прилику да се бавим сликарством. Не видим се у неком другом граду и другој држави, волим Бањалуку и овдје желим да живим и стварам. Имам велику подршку породице, пријатеља и околине и нисам се сусретала са неким ко не цијени мој рад“, закључује Марија Вучић.