Руска православна црква уврстила је Свету праведну Ану, мајку Светог Василија Острошког, у свој црквени календар, чиме је ово поштовање добило и шири православни значај.
Одлука је донесена на заседању Синода одржаном 12. марта 2026. године, а празник Свете Ане Јовановић убудуће ће се у Русији обележавати 13. маја, истог дана када се слави и у Србији.
Мошти Свете праведне Ане чувају се у селу Мркоњићи код Требиња, које је уједно и родно место једног од најпоштованијих православних светитеља, Светог Василија Острошког.
Подсећамо, на велику радост православног народа Херцеговине, али и читавог православља на Сабору Српске православне цркве Света Ана, мајка Светог Василија Острошког и Тврдошког канонизована је прошле године.
Мошти Свете Ане
Надомак Требиња, у Мркоњићима, пре две године пронађене мошти Свете Ане, мајке Светог Василија.
Православни верници примили су благодат обретењем земних остатака Светитељеве мајке Ане – Анастасије, само пар дана пре прослављања празника Светог Василија.
И поред чињенице да се мало зна о детаљима из живота Ане Јовановић, њена личност није заборављена у књизи вечнога живота. Нарочито јер се ради о побожној мајци која је родила, одгајила и на службу Богу предала, свог сина јединца, маленог по узрасту, али великог по мудрости и спремности на свецијело служење Богу. Ана Јовановић је себе уписала не само у вечну књигу, већ у књигу свих срдаца која непрестано узносе молитве светом Василију Острошком, молећи његово посредништво и заступништво пред Господом.
Житје
Светлост предивне и благословене радости огрејала је Ану на дан када је родила свога сина, 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Поповом Пољу. Била је то побожна, тиха, молитвена, и трудољубива мајка хришћанка, мајка која се васцелим својим бићем трудила да честити дом Јовановића не поклекне пред бројним искушењима (понајвише под искушењем сиромаштва), већ да сва искушења побеђују честитошћу, трудом и побожним животом, чинећи тако да њихов дом постане Црква у малом.
Прву школу побожности малени Стојан научио је управо у топлом и љубављу испуњеном окриљу своје мајке, која га је научила молитвеном правилу и основним хришћанским врлинама. Њена мајчинска љубав и усрдна молитва за своје чедо била је толико јака да је Стојан већ у дечјем узрасту био пример честитости и побожности, не само и њиховом скромном дому, већ и целом поповопољском крају.
И поред овог претешког животног крста, Ана је Богу благодарила на сваком новом дану, узносила је она благодарност Богу јер је имала у уму и у срцу речи апостола Павла који вели: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Ове речи Ана је проводила у свом животу, јер није било животне препреке и тешкоће коју она није превазилазила, управо полажући наду на Господа
