Далеко од градске гужве, без асфалта, гужве и комшија, на врху брда у селу Жарево, Маја и Зоран са својих седморо деце воде живот који је светлосним годинама удаљен од оног који су оставили у Београду.
Током пандемије корона вируса 2020. године, Маја и Зоран из Београда су одлучили да се са децом пакују и силом прилика оду на Зоранову дедовину, у село Жарево, недалеко од Бруса. А онда су временом схватили да су направили најбољу одлуку у животу.
“Током короне смо дошли на идеју да дођемо овде најпре на кратко, како бисмо имали слободу кретања, да не бисмо седели у Калуђерици у Београду, затворени. Ја сам у том тренутку била запослена и имала сам могућност да радим сваки други дан. Како ми је било напорно да путујем, и како сам као мајка седморо деце најпотребнија њима, ја сам одлучила да дам отказ – и то је све било док још нисмо били сигурни да ћемо заиста и живети… А онда, након мог порођаја 2021. вратили смо се на кратко у Београд. А онда поново за село. Тада сам дошла на идеју да деца овде пређу у школу”, говори Маја. Објашњава да су још тада схватили да је живот на селу много лакши.
Како су свесни да је и у селу потребан почетни капитал да би се развио било какав посао од ког може да се живи, супруг Зоран је и тада, али и сада остао да ради у Београду.
Управо због тога, за сада признају да немају ни средстава, а ни времена да гаје стоку и праве баште у којима би имали своје производе. Али се томе свакако надају у блиској будућности.
Вера као основа њихове свакодневнице
Њихов свакодневни живот није обојен луксузом, већ искреном жртвом, дубоком вером и безусловном љубављу према породици.
Признају и да је вера основа њихове свакодневнице. Поред одласка на литургију сваке недеље Маја помаже оцу у Манастиру Страмац, односно пева за певницом.
Слобода – највећа разлика између села и града
Када је у питању само село, на питање шта је оно што баш ово село има, а друга нема, Зоран за Јутјуб канал “Повратак на село” одговара:
“Субјективно, ја сам као млађи овде проводио распусте. Такође, супруга ме је након што смо се узели водила у своја села, али она нису била као ово. Мада мислим да је генерално, највећа разлика између села и града у слободи. У селу постоји слобода живота. И што ми је јако битно, када у селу легнете да спавате, ви чујете тишину. Тога нема у граду.”
“Село много боље утиче на децу”
Ипак, Зоран додаје да на почетку није био баш одушевљен идејом да пређу на село. Како каже, чинило му се да је то била непромишљена одлука њихове деце, али је онда, након неког времена схватио, на основу њихове среће, да су Маја и они урадили праву ствар.
“Oно што се види код деце јесте огромна промена у понашању и зрелост. Село много боље утиче на децу. Презадовољни су, иако нема ни продавнице близу, ни играонице али Брус који нам је најближи има лепе занимљивости па ту одемо”, говори Зоран па додаје да једино оно што им фали јесте да се коначно “отарасе” Београда у потпуности и да се дефинитивно преселе на село.
Открили су да су на свом имању засадили и малине, па тиме натерали и друге комшије, који имају плацеве близу њих да ураде исто.
“Повукли смо их да и они посаде и готово да смо оживели село лети”, са осмехом говори Маја.
“Имања наших предака не смемо заборавити”
На крају, Зоран и Маја су признали шта је заиста битно када су у питању села и њихова спона са прецима али и будућим генерацијама.
“Запустела имања наших предака нису нешто што треба препустити забораву. Свако ко поседује земљу, мој савет је да је никада не запусти. Чак и једноставно косење траве може бити чин поштовања према ономе што су нам преци оставили. Они су у та села уложили свој рад и живот, а данас би било тужно да то само пустимо да пропадне,” поручују Маја и Зоран.
