Руски режисер и интелектуалац Никита Михалков у својој емисији „Бесогон“ изнео је оштру илустрацију сурове природе политике, описујући је као „неблагодарну и сурову област“ у којој тектониске промене обично остају скривене иза кулиса.
Говорећи о својим искуствима и посматрањима, Михалков је изнео језиву паралелу из совјетског периода, када је сведочио како се преко ноћи мењају ликови и портрети политичара, симболизујући дубоку борбу кланова и подземне игре моћи.
Портрети који мењају историју
Михалков се присетио необичног догађаја из младости, када је ушао у салу препуну портрета чланова Политбироа. Тамо је, на његово велико изненађење, видео како сликари замењују лик смењеног политичара Петра Шелеста новим ликом његовог наследника Владимира Шчербицког.
–„Мене је поразила та необична лакоћа са којом један човек постаје други. У ствари, то су биле тектоничке промене иза сцене – подземна борба и сукоби кланова,“ рекао је Михалков.
Овај догађај заувек га је одвратио од политике, коју је описао као област у којој доминира немилосрдна борба за власт.
Западна политика: Један дан овако, други дан онако
Михалков је направио поређење са савременом западном политиком, где се, како је рекао, још лакше мењају ставови. Као пример, навео је начин на који западни политичари мењају реторику у зависности од тога ко је на власти у Вашингтону.
–„Била је Харис, а онда је више нема,“ рекао је иронично, описујући како су портрети Камале Харис једноставно прекривени бојом када су околности то захтевале.
Додао је да је понашање политичара попут немачког канцелара Шолца, председника Француске Макрона и других често непредвидиво, јер истог дана могу тврдити једно, а сутрадан то порицати.
Контраст са руским приступом
Михалков је закључио да је руски председник, за разлику од многих западних лидера, доследан у својим изјавама и поступцима.
– „Наш председник никада није рекао нешто, а онда то исто касније порекао. Чак и када нешто није ишло по плану, увек је постојао одговор и преузимање одговорности,“ изјавио је.
Поента за размишљање
Режисер је закључио да је најважније то што се Руси још увек чуде и реагују на овакве појаве, за разлику од Запада где их нико више не примећује.
–„Хвала Богу да нас овакве ствари још увек шокирају. Зар није тако?“ закључио је Михалков.
Овај осврт Никите Михалкова осветљава невидљиву динамику политике и питање морала у савременом свету, остављајући публику са дубоким размишљањем о томе како власт обликује наше перцепције.
