Са малих површина се може убрати велика зарада, кажу стручњаци. Минимум за добијање државних субвенција је 50 ари земљишта, а та површина је и више него довољна да сви чланови домаћинства зараде више од просечне плате.
На селу се може живети господски. Пољопривреда је фабрика хране и новца, али за оне који узгајају културе које имају добру цену, и неколико берби годишње, и примењују науку, константно се едукују и прате тржиште.
Узгој шафрана
“Једна од идеја је узгој црвеног злата, најскупљег зачина на свету шафрана, који се највише производи у Ирану, али се његова производња показала успешном и у Србији. Један грам овог зачина код нас кошта 10 евра, а у иностранству од 20 до 30”, прича проф. др Тања Бранков са Пољопривредног факултета у Новом Саду.
Према њеним речима, добра идеја је и узгој гоџи бобица, које нису посебно захтевне, а 100 грама кошта чак 20 евра.
Јагоде, малине или лаванда
Проф. др Зоран Кесеровић са новосадског Пољопривредног факултета каже да јагоде такође брзо стижу, те да инвестиције зависе од тога да ли је реч о банковима или гредицама – од 12.000 до 18.000 евра.
“Ако држава даје 50 одсто повраћаја и за малину и јагоду, та инвестиција може код јагоде да се отплати у другој години ако је цена добра, а код малине у трећој”, објашњава Кесеровић.
Бранков истиче да је увек исплативо производити лаванду, бели лук или шитаки печурке, а све интересантнији постаје и узгој микробиља.
Пропаст или успех
За лаванду кажу да је веома тражена, а њен узгој не тражи много воде и бриге. Четинари су, такође, добар избор за почетнике, кажу Спасојевићи. Почели су са 40 јелки пре 20 година, а данас су један од највећих произвођача.
“Ако имате површину од 50 ари и желите да посадите четинаре, потребно је почетно улагање од отприлике 10.000 евра. Повратну инвестицију можете очекивати после три године”, наводи Јелица Спасојевић из ASC Garden.
Истиче да, ипак, треба да се има на уму да ће неке од тих биљака пропасти, доћи ће до болести, потребно је и прскање, систем заливања, као и да све то мора да се стави на папир и срачуна.
Александар Спасојевић из ASC Garden наводи да је потребна љубав према овом послу, јер је реч о “живим бићима”.
“Хлорофил, кад потече место крви, то заволите. Ако гледате њега кроз ексел табелу, калкулације, онда немате шта да тражите у овом послу”, сматра Александар.
Бизнис из хобија
Да се најбоље бизнис приче рађају из страсти и хобија, каже и млади агроном и пољопривредник из Лесковца. Рачуна да је пластеничка производња поврћа исплатива и на неколико ари, а да се на пола хектара може развити озбиљан бизнис.
“Улагање зависи од фолије коју узмете. Све остало кошта око пет евра по метру квадратном. Улагања су, ако је реч о парадајзу, око 300 евра са свим инпутима. Код паприке је више јер такав начин гајења омогућава да је берете до касне јесени, али је и профит већи.
Код краставца је слично, као и за парадајз”, прича агроном и пољопривредник Милош Стојановић.
Када савладају технологију и рачуницу, предузетници у агробизнису морају да науче и како функционишу канали продаје.
“Добра идеја је успостављање модела продаје „you pick“ (убери сам) који омогућава потрошачима да дођу на фарму и уберу производе које желе. Степен њиховог задовољства тиме се повећава. То је врста излета и спајање примарне пољопривредне производње са агротуризмом. Пољоривредник штеди на берби и успоставља лојалан однос са купцима”, прича Татјана Стојановић.
Милош наводи да су пољопривредници схватили моћ друштвених мрежа да дођу до крајњег купца или потрошача.
“Потребно је мало више организације око маркетинга, продаје и испоруке, али мислим да се тако заобилазе накупци и остварује добра цена”, сматра Стојановић.
Здрава храна и природно окружење су све ређи и све скупљи производи у 21. веку, који захтева да се ради паметно, а не много.
