Лужички Срби су најмање словенско племе које живи у источном делу Немачке, у савезним покрајинама Саксонија и Бранденбург. То је део Европе који је кроз историја постао познат као Лужица.
У питању је област југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници. Дели се на Горњу и Доњу Лужицу.
Данас су практично збијени у долину реке Шпреје, иако су некада заузимали неколико пута већи простор. Има их ипак и у енклавама у источној Немачкој ван ове регије. Поменућемо Шпревалд, на лужичкосрпском Блота (на нашем Блато), који је нешто северније од Лужице, у правцу Берлина.
Културни центар Горње је Будишин (историјски део Саксоније где су били повољнији услови за њихог опстанак), док је центар Доње град по имену Кочебуз.
Када су тачно дошли на пределе око реке Одре тешко је утврдити. Али ту су свакако били 500. године нове ере.
Неки историчари тврде да су Лужички Срби наши давни преци. Други да су само немачка национална мањина.
Најважнији доказ о томе да су то Срби, јесте што овај народ и данас слави Васкрс и Ђурђевдан на српски и православни начин. О овој историјској чињеници сведочи данас Сербскиј музеј, који се налази у једној барокној палати у граду Котбусу, стотинак километара јужно од Берлина.
Лужички Срби су као припадници веће групе Полапских Словена, који су пристигли са простора царске Русије и настањивали цео простор Источне Немачке – простране територије источно од реке Лабе, па све до Одре и Висле у Пољској. Били су подељени у бројна српска племена: Бодриће, Љутиће, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче – Далеминце, Рујане, Суселце, Нелетиће.
