Почетна » Слободна зона » Ко је градио мостове на Дрини?

Вековима није премоштавана

Ко је градио мостове на Дрини?

Прве мостове на Дрини, скоро четири века након вишеградске ћуприје, подигла је Краљевина Југославија. Занимљиво је да су становници Братунца мост између овог места и Љубовије називали љубовијским мостом, а мештани Љубовије братуначким. За мост у Скеланима становници с обе обале Дрине кажу да је то скелански мост.

Река Дрина важи за једну од најбржих, најлепших, најплаховитијих и најнепредвидивијих река на Балкану и због тога вековима није премоштавана. Све до 20. века на њој је био само један стални и безбедни прелаз, а то је Мост Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду.

На око 150 километара тока ове лепотице, која је због своје боје некада носила назив Зеленика, од Вишеграда до Зворника, кроз општине Сребреница и Братунац, између акумулационог Перућачког и Зворничког језера, постоје свега три моста.

Два гвоздена изграђена су у доба Краљевине Југославије, а трећи, бетонски мост, грађен је средствима Србије од октобра 2015. до маја 2017, а у употребу је пуштен 28. новембра 2021. године.

Мост Мехмед-паше

Мост у Вишеграду, према записима путописца Евлије Челебије, изграђен је око 1570. године по жељи и наређењу тадашњег великог везира Мехмед-паше, који је рођен у српској породици у селу Соколовићи код Рудог као Бајица Соколовић и као дете одведен и потурчен у доба Османског царства, када су српска деца насилно одвођена и спремана за војску, што је у историји познато као данак у крви.

Његова задужбина завичају је управо овај мост, који је важио за један од најлепших и најбезбеднијих мостова тог доба.

О изградњи тог моста настало је најзнаменитије књижевно дело на овим просторима роман „На Дрини ћуприја“, за који је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност 1961. године.

Вековима је Дрина у средњем Подрињу савладавана коришћењем скела и ретких чамаца којима су превожени људи, roba и стока. Скелама су и војске прелазиле с обале на обалу у бројним бунама и ратовима на овим просторима када „коњи и јунаци“ нису могли да је прегазе. Већина промета обављана је скелама које су биле бројне на овој реци и још нису нестале. По тим скелама названо је и насеље Скелани, на Дрини код Сребренице.

Сплавари

Некада су били чувени и познати сплавари на Дрини. Они су у горњем Подрињу правили сплавове од дрвене обловине и спуштали их низ Дрину. Био је то веома тежак, напоран, захтеван и ризичан посао. Требало је избежи бројне „замке“ и хриди да се сплав не насуче на брзој реци која је често надолазила у току сплаварења.

Сплавари су морали познавати сваки камен у реци и сваку стопу њеног корита.

Сплавовима је грађа превожена низ Дрину и Саву до Сремске Митровице, одакле су се сплавари враћали коњским запрегама или пешке у своја села поред Дрине. А, онда све испочетка и тако данима, годинама и деценијама.

Сплаварење је била основна делатност великог броја мушкараца из овог подручја крајем 19. и почетком 20. века. Након изградње хидроцентрале на Дрини код Зворника, педесетих година прошлог века, сплаварење је замрло.

Нови мостови тек у 20. веку

Први мостови на Дрини, скоро четири века након вишеградске ћуприје, подигла је Краљевина Југославија.

Настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која мења назив у Краљевина Југославија, долази до уједињења простора на којима су живели јужнословенски народи и напокон се брише граница на Дрини.

Због изражене вишеструке потребе граде се гвоздени мостови између Љубовије и Братунца и између Бајине Баште и Скелана који су завршени 1926. године, док је годину касније започета изградња Моста краља Александра Првог Карађорђевића између Малог Зворника и Зворника, која је завршена за две године.

Мостови код Братунца и Скелана нису преживели Априлски рат 1941. године, будући да су их Немци минирали и срушили.

Мост између Бајине Баште и Скелана у сребреничкој општини пуштен је у употребу на Велику Госпојину 28. августа 1926. године, а немачке трупе које су ишле уз Дрину према Бајиној Башти и Ужицу минирале су га 28. новембра 1941. године, наводи се у историјским изворима.

Након Другог светског рата ови мостови су поново изграђени на истим локацијама. Гвоздене конструкције су подигнуте из реке, те је део по део исправљан и уграђиван поново.

Према подацима, мост у Скеланима обновљен је и поново пуштен у употребу за тадашњи Празник рада, 1. мај 1949. године.

Жила куцавица

Ови мостови су деценијама били жила куцавица за живот становништва средњег Подриња с обе обале реке. У социјалистичкој Југославији велики број људи из Љубовије, Бајине Баште и других места у Србији радио је у сребреничким и братуначким фирмама, а мањи број је из ових општина радио у Љубовији и Бајиној Башти. На Дрини није било границе и слободно се обављао промет људи и робе.

Српско становништво из сребреничке општине, због одређене дозе несигурности и неке врсте притисака локалних муслиманских власти, масовно је куповало парцеле и правило куће у Бајиној Башти, чија је садашња половина становника пореклом са простора Сребренице и Братунца.

Занимљиво је да су становници Братунца мост између овог места и Љубовије називали љубовијским мостом, а мештани Љубовије братуначким. За мост у Скеланима становници с обе обале Дрине кажу да је то скелански мост.

Мост у Скеланима био је мета муслиманских напада из Сребренице и у Одбрамбено-отаџбинском рату. На том мосту муслиманске оружане формације 16. јануара 1992. године, приликом упада у Скелане, убиле су већи број српских жена и деце који су се преко моста покушали спасити од смрти бежањем у Бајину Башту.

Због великих страдања нису сачуване ни легенде везане за ове мостове, који су изван насеља, па нису били ни места окупљања, као што су то мостови у градовима.

На Скеланском мосту пре пет година обављене су неопходне санације и заштита, док је Љубовијски мост у веома лошем стању и Влада Србије је планирала обезбедити средства и најавила да ће ове године започети његову обнову.

Братољуб

Због дотрајалости постојећих гвоздених мостова преко Дрине код Братунца и Скелана, скоро две деценије обустављен је теретни саобраћај преко њих, што је постало изражен проблем за становништво и привреду средњег Подриња.

Још у току последњег рата у БиХ почело се говорити о потреби изградње новог моста између Братунца и Љубовије и након вишегодишњих припрема, изградња моста почела је у октобру 2015, а завршена у мају 2017. године.

Становници овог краја спонтано су овом мосту дали име „Братољуб“, што симболизује спајање и заједништво једног народа с обе стране Дрине. Изградњу модерног бетонског моста дугог 227 метара, који поред две коловозне има и бициклистичке и пешачке стазе, у потпуности је финансирала Влада Србије.

Због кашњења са одлукама на нивоу БиХ и изградње интегрисаног граничног прелаза БиХ и Србије, мост је тек 28. новембра 2021. године предат на коришћење. Од почетка августа 2022. године преко овог моста и граничног прелаза почео је да се одвија теретни саобраћај, што је донело олакшање привредним субјектима из ове регије, али и унутрашњости Србије, Републике Српске и БиХ, којима је овај гранични прелаз ближи, чиме остварују уштеде на превозу и скраћују време транспорта робе.

Након најављене изградње брзог пута од Ваљева до Љубовије и изградње тунела, пут из Сарајевско-романијске и регије Бирач до Београда биће значајно краћи него када се користи пут преко Лознице и Шапца.

Припремила редакција Компас инфо
Повезани чланци:

Портал Компас Инфо посебну пажњу посвећује темама које се тичу друштва, економије, вере, културе, историје, традиције и идентитета народа који живе у овом региону. Желимо да вам пружимо објективан, балансиран и прогресиван поглед на свет око нас, као и да подстакнемо на размишљање, дискусију и деловање у правцу бољег друштва за све нас.