Прве мостове на Дрини, скоро четири века након вишеградске ћуприје, подигла је Краљевина Југославија. Занимљиво је да су становници Братунца мост између овог места и Љубовије називали љубовијским мостом, а мештани Љубовије братуначким. За мост у Скеланима становници с обе обале Дрине кажу да је то скелански мост.
Река Дрина важи за једну од најбржих, најлепших, најплаховитијих и најнепредвидивијих река на Балкану и због тога вековима није премоштавана. Све до 20. века на њој је био само један стални и безбедни прелаз, а то је Мост Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду.
На око 150 километара тока ове лепотице, која је због своје боје некада носила назив Зеленика, од Вишеграда до Зворника, кроз општине Сребреница и Братунац, између акумулационог Перућачког и Зворничког језера, постоје свега три моста.
Два гвоздена изграђена су у доба Краљевине Југославије, а трећи, бетонски мост, грађен је средствима Србије од октобра 2015. до маја 2017, а у употребу је пуштен 28. новембра 2021. године.
Мост Мехмед-паше
Мост у Вишеграду, према записима путописца Евлије Челебије, изграђен је око 1570. године по жељи и наређењу тадашњег великог везира Мехмед-паше, који је рођен у српској породици у селу Соколовићи код Рудог као Бајица Соколовић и као дете одведен и потурчен у доба Османског царства, када су српска деца насилно одвођена и спремана за војску, што је у историји познато као данак у крви.
Његова задужбина завичају је управо овај мост, који је важио за један од најлепших и најбезбеднијих мостова тог доба.
О изградњи тог моста настало је најзнаменитије књижевно дело на овим просторима роман „На Дрини ћуприја“, за који је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност 1961. године.
Вековима је Дрина у средњем Подрињу савладавана коришћењем скела и ретких чамаца којима су превожени људи, roba и стока. Скелама су и војске прелазиле с обале на обалу у бројним бунама и ратовима на овим просторима када „коњи и јунаци“ нису могли да је прегазе. Већина промета обављана је скелама које су биле бројне на овој реци и још нису нестале. По тим скелама названо је и насеље Скелани, на Дрини код Сребренице.
Сплавари
Некада су били чувени и познати сплавари на Дрини. Они су у горњем Подрињу правили сплавове од дрвене обловине и спуштали их низ Дрину. Био је то веома тежак, напоран, захтеван и ризичан посао. Требало је избежи бројне „замке“ и хриди да се сплав не насуче на брзој реци која је често надолазила у току сплаварења.
Сплавари су морали познавати сваки камен у реци и сваку стопу њеног корита.
Сплавовима је грађа превожена низ Дрину и Саву до Сремске Митровице, одакле су се сплавари враћали коњским запрегама или пешке у своја села поред Дрине. А, онда све испочетка и тако данима, годинама и деценијама.
Сплаварење је била основна делатност великог броја мушкараца из овог подручја крајем 19. и почетком 20. века. Након изградње хидроцентрале на Дрини код Зворника, педесетих година прошлог века, сплаварење је замрло.
Нови мостови тек у 20. веку
Први мостови на Дрини, скоро четири века након вишеградске ћуприје, подигла је Краљевина Југославија.
Настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која мења назив у Краљевина Југославија, долази до уједињења простора на којима су живели јужнословенски народи и напокон се брише граница на Дрини.
Због изражене вишеструке потребе граде се гвоздени мостови између Љубовије и Братунца и између Бајине Баште и Скелана који су завршени 1926. године, док је годину касније започета изградња Моста краља Александра Првог Карађорђевића између Малог Зворника и Зворника, која је завршена за две године.
Мостови код Братунца и Скелана нису преживели Априлски рат 1941. године, будући да су их Немци минирали и срушили.
Мост између Бајине Баште и Скелана у сребреничкој општини пуштен је у употребу на Велику Госпојину 28. августа 1926. године, а немачке трупе које су ишле уз Дрину према Бајиној Башти и Ужицу минирале су га 28. новембра 1941. године, наводи се у историјским изворима.
Након Другог светског рата ови мостови су поново изграђени на истим локацијама. Гвоздене конструкције су подигнуте из реке, те је део по део исправљан и уграђиван поново.
Према подацима, мост у Скеланима обновљен је и поново пуштен у употребу за тадашњи Празник рада, 1. мај 1949. године.
Жила куцавица
Ови мостови су деценијама били жила куцавица за живот становништва средњег Подриња с обе обале реке. У социјалистичкој Југославији велики број људи из Љубовије, Бајине Баште и других места у Србији радио је у сребреничким и братуначким фирмама, а мањи број је из ових општина радио у Љубовији и Бајиној Башти. На Дрини није било границе и слободно се обављао промет људи и робе.
Српско становништво из сребреничке општине, због одређене дозе несигурности и неке врсте притисака локалних муслиманских власти, масовно је куповало парцеле и правило куће у Бајиној Башти, чија је садашња половина становника пореклом са простора Сребренице и Братунца.
Занимљиво је да су становници Братунца мост између овог места и Љубовије називали љубовијским мостом, а мештани Љубовије братуначким. За мост у Скеланима становници с обе обале Дрине кажу да је то скелански мост.
Мост у Скеланима био је мета муслиманских напада из Сребренице и у Одбрамбено-отаџбинском рату. На том мосту муслиманске оружане формације 16. јануара 1992. године, приликом упада у Скелане, убиле су већи број српских жена и деце који су се преко моста покушали спасити од смрти бежањем у Бајину Башту.
Због великих страдања нису сачуване ни легенде везане за ове мостове, који су изван насеља, па нису били ни места окупљања, као што су то мостови у градовима.
На Скеланском мосту пре пет година обављене су неопходне санације и заштита, док је Љубовијски мост у веома лошем стању и Влада Србије је планирала обезбедити средства и најавила да ће ове године започети његову обнову.
Братољуб
Због дотрајалости постојећих гвоздених мостова преко Дрине код Братунца и Скелана, скоро две деценије обустављен је теретни саобраћај преко њих, што је постало изражен проблем за становништво и привреду средњег Подриња.
Још у току последњег рата у БиХ почело се говорити о потреби изградње новог моста између Братунца и Љубовије и након вишегодишњих припрема, изградња моста почела је у октобру 2015, а завршена у мају 2017. године.
Становници овог краја спонтано су овом мосту дали име „Братољуб“, што симболизује спајање и заједништво једног народа с обе стране Дрине. Изградњу модерног бетонског моста дугог 227 метара, који поред две коловозне има и бициклистичке и пешачке стазе, у потпуности је финансирала Влада Србије.
Због кашњења са одлукама на нивоу БиХ и изградње интегрисаног граничног прелаза БиХ и Србије, мост је тек 28. новембра 2021. године предат на коришћење. Од почетка августа 2022. године преко овог моста и граничног прелаза почео је да се одвија теретни саобраћај, што је донело олакшање привредним субјектима из ове регије, али и унутрашњости Србије, Републике Српске и БиХ, којима је овај гранични прелаз ближи, чиме остварују уштеде на превозу и скраћују време транспорта робе.
Након најављене изградње брзог пута од Ваљева до Љубовије и изградње тунела, пут из Сарајевско-романијске и регије Бирач до Београда биће значајно краћи него када се користи пут преко Лознице и Шапца.
