Сваког пролећа, пре него што се у равницама северне Србије, у Војводини, пробуди вегетација, орнитолози крећу на терен. Обилазе стара гнезда орла крсташа, осматрају усамљена стабла на ивицама њива и трагају за новим паровима ове ретке птице.
За Друштво за заштиту и проучавање птица Србије (ДЗППС) посао из године у годину постаје и захтевнији и успешнији. Док је 2017. године у Србији постојао само један гнездећи пар, прошле године забележено је 19 парова, од којих је 10 успешно извело младунце.
Равнице без дрвећа
Војводина данас изгледа као бескрајна мрежа пољопривредних површина, испресецана атарским путевима који се губе у хоризонту. Са интензивирањем пољопривредне производње, шуме су готово нестале — стабла су уклањана да би се њиве уједначиле и повећао принос.
У неким деловима региона шумовитост је пала и испод једног процента.
„Можете да се возите сат и по времена и да не видите ниједно дрво више од пет метара“, каже Милан Ружић, директор ДЗППС. „Чак и ако орао жели да се врати, питање је — на које дрво би се настанио?“
Недостатак станишта један је од кључних разлога опадања орла крсташа, али не и једини.
Нестајање ове врсте почиње много раније
Нестајање ове врсте почиње много раније. Ратови и нестабилност у региону оставили су дубок траг и у односу људи према птицама грабљивицама.
„Свака кућа је некада имала пушку. Грабљивице су се убијале из забаве или због заштите стоке“, каже Ружић.
Након Другог светског рата, у Југославији су спровођене и организоване акције тровања предатора, попут вукова и шакала. Отровани мамци, међутим, нису бирали жртве.
„Ако отрујете леш овце, први ће га наћи орлови и лешинари. А када један орао страда, други уче из његовог нестанка. Код отрова — нема упозорења.“
Губитак хране и станишта
Поред прогона, орлови су остали и без хране. У Војводини се углавном хране текуницама, које живе на ниским, пашњачким травњацима. Са нестанком испаше и преласком сточарства у штале, нестале су и колоније ових глодара.
„Орао је истовремено изгубио и станишта и храну и безбедност“, истиче Ружић.
До краја осамдесетих година у Србији су опстале само две мале популације — у Делиблатској пешчари и на Фрушкој гори. Орлови су се одавде одселили током деведесетих година, а последњи пар на Фрушкој гори нестао је 2015. године.
Супротна прича се дешава у Мађарској
Док је Србија губила популацију орлова, у Мађарској се дешавала супротна прича. Захваљујући дугогодишњој заштити, број парова је порастао са двадесетак осамдесетих година на више од пет стотина данас.
Како је простор постао ограничен, млади орлови почели су да се шире ка југу. Први примерци у Србији појавили су се око 2011. године.
Истовремено, након нестанка последњих парова у Фрушкој гори, на северу земље појављује се нова генерација — почетак спорог повратка.
Чување последњег гнезда
У оквиру европског пројекта за заштиту орла крсташа, последњи гнездећи пар у Србији био је под сталним надзором. Волонтери су данима боравили у близини гнезда како би спречили узнемиравање.
Када је олуја оштетила гнездо непосредно пред излечење младих, орнитолози су интервенисали, привремено преместили птиће и обновили конструкцију. Родитељи су се вратили, а младунци су преживели.
„У локалним кафанама смо људима говорили да у целој Србији има мање орлова него људи у просторији. Тек тада су почели да реагују“, каже Ружић.
Орао крсташ је симбол Србије
Пошто се орао крсташ често повезује са српским грбом, његово присуство добило је и симболичку тежину.
„Када кажете да се у близини гнезди орао, село добија свој идентитет. Постаје ‘село орла’. И одмах се мења однос људи према њему“, објашњава Ружић.
Данас се сваке године откривају нова гнезда, а популација се шири ка југу, дуж речних долина, брзином од око 15 до 20 километара годишње.
Ипак, опоравак остаје осетљив. У Војводини и даље недостају стара стабла, а орлови тешко прихватају вештачке платформе за гнежђење.
„Не верују им. Белорепани ће се насељавати где стигну, али крсташима треба време“, каже Ружић.
Опасности које и даље постоје
Иако је тровање законом забрањено, пракса није нестала. Од 2000. године забележено је око 300 случајева тровања дивљих животиња.
„То је дубоко укорењен образац понашања. Почне од лисице или пса, а заврши се отровом у природи“, каже Ружић.
Додатну претњу представљају далеководи и ветропаркови, као и сукоби са инвеститорима и локалним заједницама.
Будућност орлова зависи од времена
Иако је ситуација и даље крхка, тренд се променио.
„Већина птица је још млада. Потребно је пет година да почну да се гнезде“, каже Ружић. „Али ако парови преживе, њихова успешност расте.“
И закључује:
„Тренд је преокренут. Ако се не догоди нешто драматично, орлови ће наставити да се враћају.“
