У древном Египту, много пре него што су постојали лабораторијски тестови, ултразвук или савремена медицина, жене су користиле једну изненађујуће промишљену и биолошки засновану методу да утврде трудноћу, тест који је, према савременим истраживањима, могао да буде тачан и до око 70 одсто, што је изненађујуће висок проценат за један поступак стар више од три миленијума.
Овај поступак потиче из медицинских записа који се датирају око 1500. године пре нове ере, и представља један од најранијих познатих примера систематског „биолошког тестирања” у историји медицине. Принцип је био једноставан, али научно занимљив: жена која је сумњала на трудноћу свакодневно би мокрила на вреће са семенкама пшенице и јечма.
Посматрало се да ли ће семе проклијати. Ако би дошло до клијања, резултат се сматрао позитивним, односно, жена је вероватно била трудна. У неким тумачењима тог времена, чак се покушавало и предвиђање пола детета: клијање јечма се повезивало са дечаком, док је клијање пшенице указивало на девојчицу. Овај део методе данас се сматра непоузданим и више одразом симболичног размишљања него стварне биологије, преноси CNN Health.
Оно што је посебно занимљиво јесте да савремена научна испитивања нису у потпуности одбацила основу овог древног теста. Напротив, истраживања су показала да постоји одређена биолошка логика иза њега.
Код трудних жена у урину се налазе повишени нивои хормона, пре свега естрогена, као и других једињења која могу да утичу на биљни раст. У контролисаним експериментима спроведеним у модерном добу, примећено је да узорци урина трудних жена заиста могу да подстакну брже клијање семена у поређењу са урином жена које нису трудне.
Овај пример често се наводи као доказ да су древне цивилизације, укључујући Египћане, имале знатно дубље разумевање природних процеса него што се раније претпостављало. Иако нису располагали савременим научним инструментима, они су пажљиво посматрали везу између људског тела и природног окружења, користећи биљке као својеврсне „биолошке индикаторе”. У том смислу, египатски тест трудноће не представља само занимљив куриозитет из историје медицине, већ и рани пример интуитивне науке, успешан покушај да се промене у људском организму препознају кроз њихов утицај на живи свет око нас.
