Као што је био случај са администрацијом Клинтона, тако је и актуелни режим у Немачкој, конкретно Министарство иностраних послова Јошке Фишера, оправдавао своју интервенцију на Косову позивајући се на „хуманитарну катастрофу“, „геноцид“ и „етничко чишћење“ које се, како је тврђено, дешава тамо, нарочито у месецима који су непосредно претходили НАТО нападима.

Следећа интерна документа Фишеровог министарства и различитих регионалних управних судова у Немачкој, настала током године која је претходила почетку НАТО ваздушних удара, сведоче да критеријуми етничког чишћења и геноцида нису били испуњени.

Документа за потребе судова у вези са избеглицама

Документи Министарства иностраних послова били су одговори на захтеве судова приликом одлучивања о статусу косовско-албанских избеглица у Немачкој.

Иако би се у овим случајевима могао претпоставити интерес да се умањи степен хуманитарне катастрофе како би се избегла обавеза прихватања више избеглица, ипак остаје врло значајно да је Министарство иностраних послова — за разлику од својих јавних тврдњи о етничком чишћењу и геноциду као оправдању за интервенцију — у интерним документима наставило да негира њихово постојање као званичну политику Југославије у том кључном периоду. И то је остало њихова процена чак и у марту те године.

„Генoцид“ није био разлог интервенције

Тако ова документа показују да заустављање „геноцида“ није био разлог због кога је немачка влада — а тиме и НАТО — интервенисала на Косову, и да геноцид (у смислу немачког и међународног права) није претходио НАТО бомбардовању, барем не од почетка 1998. до марта 1999, већ је његов производ.

Извори: Документа доступна немачким медијима

Изводе из ових званичних докумената прибавила је IALANA (Међународна асоцијација правника против нуклеарног оружја), која их је проследила различитим медијима. Текстови коришћени овде објављени су у немачком листу Јунге Велт 24. априла 1999.

Према мојим изворима, ово је најпотпунија репродукција документа која је у том тренутку постојала у немачким медијима. Следи мој превод тих објављених изводa.

Ерик Канепа Брет форум, Њујорк 28. април 1999.

I: Извештај обавештајне службе Министарства спољних послова – 6. јануар 1999, Управни суд у Ансбаху

„У овом тренутку је уочљива тенденција раста броја избеглица које се враћају у своје домове. Без обзира на тешку економску ситуацију у Савезној Републици Југославији (према званичним подацима СРЈ, 700.000 избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине нашло је смештај од 1991), нема познатих случајева хроничне неухрањености или недовољног медицинског третмана међу избеглицама, а значајнија бескућништва није било.

Према процени Министарства, поједини Косово-Албанци (и њихове уже породице) и даље имају ограничене могућности да се населе у оним деловима СРЈ где већ живе њихови сународници или пријатељи спремни да их приме и подрже.“

II: Извештај Министарства спољних послова – 12. јануар 1999, Управни суд у Триру

„Чак ни на Косову није утврдива експлицитна политичка прогонска кампања везана за албанску етничку припадност. Источни део Косова и даље није укључен у оружане сукобе. Јавни живот у градовима као што су Приштина, Урошевaц, Гњилане и др. је током целог периода конфликта текао релативно нормално.“

Наводи се и да су „акције безбедносних снага (биле) усмерене не против Косово-Албанаца као етничке групе, већ против војног противника и његових стварних или наводних присталица.“

III: Извештај Министарства спољних послова – 15. март 1999, Управни суд у Мајнцу

„Као што је наведено у извештају од 18. новембра 1998, ОВК је поново заузео своје позиције након делимичног повлачења (српских) безбедносних снага у октобру 1998, тако да поново контролише широке области у зони конфликта.

Почетком пролећа 1999. још увек је било сукоба између ОВК и безбедносних снага, иако они до сада нису достигли интензитет борби из пролећа и лета 1998.“

IV: Мишљење Баварског управног суда – 29. октобар 1998

„Извештаји Министарства од 6. маја, 8. јуна и 13. јула 1998, достављени тужиоцима у позиву на усменo разматрање, не дозвољавају закључак да постоји групни прогон етничких Албанаца са Косова. Нити се може са довољном сигурношћу уочити регионални прогон који би обухватио све етничке Албанце из одређеног дела Косова.“

Насиљa југословенске војске и полиције од фебруара 1998. „била су усмерена на сепаратистичке активности и не представљају доказ прогона читаве албанске етничке групе на Косову или њеног дела“. Наводи се да је реч о „селективној принудној акцији против оружаног подземља (посебно ОВК) и људи у непосредном контакту с њим“.

„Државни програм или прогон усмерен на читав албански етнички корпус не постоји ни сада нити је постојао раније.“

V: Мишљење Управног суда Баден-Виртемберга – 4. фебруар 1999

„Сви извештаји представљени сенату слажу се да је често страхована хуманитарна катастрофа која прети албанском цивилном становништву избегнута. … То делује као тачно од обустављања борби након споразума постигнутог са српским руководством крајем 1998. (извештај од 18. новембра 1998).“

„Од тада су и безбедносна ситуација и услови живота становништва албанског порекла приметно побољшани. … Поготово у већим градовима јавни живот се вратио у релативну нормалност.“

Наводи се да су појединачни случајеви прекомерног насиља, као што је трагедија у Рачку, „приписани српској страни и изазвали велико негодовање“, али да „број и учесталост таквих ексцеса не оправдава закључак да је сваки Албанац на Косову изложен екстремној опасности“.

VI: Мишљење Вишег управног суда у Минстеру – 24. фебруар 1999

„Не постоји довољно стварних доказа о тајном програму или прећутном консензусу на српској страни да се албански народ ликвидира, протера или на други начин крајње прогања.“

Ако држава „строго спроводи своје законе“ у односу на етничку групу која „одбија државу и подржава бојкот“, то се не може тумачити као програмски прогон.

Чак и ако би држава „толерисала или прихватила“ да део становништва емигрира због мера принуде, „то се и даље не може сматрати програмом прогона усмереним на читаву албанску већину на Косову“.

Мере оружаних снага биле су „у првом реду усмерене на борбу против ОВК и његових стварних или наводних присталица“.

VII: Мишљење Вишег управног суда у Минстеру – 11. март 1999

„Етнички Албанци на Косову нису били нити су сада изложени регионалном или државном групном прогону у Савезној Републици Југославији.“

Закључак

Унутрашња документа немачког Министарства спољних послова и управних судова, настала непосредно пре НАТО интервенције 1999. године, не подржавају тезу да је на Косову у том периоду постојао геноцид или организовано етничко чишћење над Албанцима. Напротив, у свим извештајима доминира оцена да:

Није постојала државна политика усмерена на прогон или ликвидацију албанске етничке групе, „насилне акције“ југословенских безбедносних снага биле су усмерене пре свега на борбу против терористичке ОВК и њених присталица, у већим градовима јавни живот је упркос сукобима функционисао релативно нормално, „хуманитарна катастрофа“ је, према овим документима, била избегнута крајем 1998., те такође нису постојали услови који би, у правној смислу, представљали геноцид или масовни, системски прогон читаве етничке групе.

Процене немачких државних институција се нису поклапале са јавним наративима Немачке и НАТО-а

Најзначајнији закључак који произлази из свих наведених докумената јесте да се приватне, службене процене немачких државних институција нису поклапале са јавним политичким наративима Немачке и НАТО-а, који су интервенцију оправдавали тврдњама о геноциду и масовном етничком чишћењу.

Другим речима, према самим проценама немачких власти у том тренутку, геноцид није постојао пре бомбардовања — а тврдње о њему нису биле засноване на званичним, интерним анализама, већ су се појавиле као политички аргумент за интервенцију.