Када су се Кина и Вијетнам састали у Ханоју 16. марта на свом првом „3+3“ стратешком дијалогу, то је означило покретање нове врсте координације – оне која превазилази уобичајени модел.
Већина земаља се држи провереног формата „2+2“, који окупља министре спољних послова и одбране. Међутим, Кина и Вијетнам су додали и трећи стуб: јавну безбедност. То можда звучи технички, али је у суштини веома значајно. То значи да разговор сада обухвата све – од војне координације до полицијских питања, сајбер безбедности и унутрашње стабилности – читав спектар онога што обе државе данас сматрају „безбедношћу“.
Укључивање јавне безбедности одражава реалност коју и Пекинг и Ханој препознају: претње попут сајбер криминала, телекомуникационих превара, онлајн коцкарских мрежа и трговине дрогом бришу границу између унутрашњег и међународног.
Због тога је састанак био снажно усмерен на практичну сарадњу, укључујући заједничку борбу против телефонских превара, бољу координацију у контроли наркотика, изручење бегунаца и чак повраћај имовине. Такође је постојао и нагласак на унапређењу размене информација о безбедности података, енергетским ризицима и еколошким питањима.
Зашто баш сада?
Покретање механизма „3+3“ долази у тренутку када регионална атмосфера није нимало мирна. Тензије око Тајвана остају високе, а Јапан све више заузима активнију безбедносну позицију. Шири стратешки амбијент у Источној Азији се мења, често на непредвидив начин.
У таквом контексту, Кина и Вијетнам бирају да продубе координацију уместо да се удаљавају. То шаље јасну поруку: чак и у конкурентном окружењу, суседне државе могу да дају приоритет стабилности и структурисаном дијалогу.
Ово је уједно и подсетник да нису све земље у региону спремне да бирају стране. За Вијетнам је нарочито важно да одржи избалансиран приступ, што је централни елемент његове спољне политике.
Један од значајнијих елемената састанка у Ханоју био је начин на који је сам Вијетнам дефинисао однос са Кином. Вијетнамски званичници су отворено описали те односе као „врхунски приоритет“ и „објективну нужност“.
Спољна политика Вијетнама почива на независности и диверзификацији – али истовремено одражава трезвену процену географије и економије. Кина је сувише важан сусед да би се игнорисала или директно конфронтирала.
За многе кинеске суседе закључак је сличан: сарадња је најизводљивији пут напред.
Однос који превазилази значај билатералне сарадње
Однос Кине и Вијетнама често служи као својеврсни тест случај за начин на који Кина гради односе са југоисточном Азијом у ширем смислу. У том контексту, механизам „3+3“ превазилази значај саме билатералне сарадње.
Он показује модел ангажмана који наглашава структурисани дијалог и ширење области сарадње, чак и када постоје разлике. А разлике постоје – посебно у Јужнокинеском мору. Међутим, овакви механизми помажу да се тензије контролишу, уместо да дефинишу целокупан однос.
Састанак је такође повезао билатералну сарадњу са ширим оквирима као што су сарадња Кина–АСЕАН, иницијатива Ланцанг–Меконг, па чак и БРИКС. То одражава слојевит приступ, у коме се снажни билатерални односи надограђују укључивањем у шире регионалне и глобалне мреже.
Постоји и додатни слој који не треба занемарити. Увођењем јавне безбедности у дијалог, формат „3+3“ додирује и питања стабилности политичких система. И Кина и Вијетнам придају велики значај одржавању унутрашњег поретка и отпору спољним притисцима који би могли да угрозе њихове системе. Овај дијалог пружа платформу за усклађивање ставова по тим питањима.
Идеолошка димензија техничке координације
Кинески званичници су чак повезали ову сарадњу са отпорношћу и релевантношћу социјалистичких модела управљања у савременом свету, додајући идеолошку димензију иначе техничкој координацији.
Иако је лако фокусирати се на напредак, односи Кине и Вијетнама нису увек били глатки. Погранични рат 1979. године остаје снажан подсетник да сукоб између ове две земље није далека прошлост. Периодичне тензије у Јужнокинеском мору такође нису нестале. Ипак, ови проблеми се данас управљају.
Обе стране су научиле да раздвајају спорна питања од остатка односа – да не дозволе да неслагања преузму контролу над целином. Трговина, политички дијалог и сада безбедносна сарадња настављају да напредују чак и када дође до заоштравања.
У ствари, економски односи постали су један од најјачих стабилизатора. Кина је највећи трговински партнер Вијетнама, а њихови ланци снабдевања дубоко су испреплетени. То ствара снажне подстицаје са обе стране да се односи одрже стабилним.
Појава нове парадигме
Шта, дакле, овај нови механизам заиста мења?
Прво, он институционализује координацију у ширем спектру питања. Уместо да се проблеми решавају појединачно, сада постоји платформа за интегрисанији приступ.
Друго, гради навику комуникације. Редован контакт између званичника из области дипломатије, одбране и јавне безбедности смањује ризик од неспоразума – посебно у напетом регионалном окружењу.
Треће, поставља преседан. Ако се модел „3+3“ покаже успешним, могао би да утиче на начин на који друге земље размишљају о безбедносној сарадњи. Није тешко замислити да се слични формати појаве и другде, посебно како нетрадиционалне безбедносне претње настављају да расту.
Другачији угао односа Кине и Вијетнама
У време када глобална политика све више клизи ка блоковима и конфронтацији, дијалог Кина–Вијетнам „3+3“ нуди другачији угао – фокус на сарадњи са суседима уместо на савезима и обуздавању.
Географија се не мења. Кина и Вијетнам ће остати суседи, са свим приликама и изазовима које то носи. Питање је како ће се односити према тој реалности.
Ово не гарантује миран ток догађаја. Историја показује да се односи могу мењати. Али механизми попут „3+3“ повећавају шансе да се разлике решавају без ескалације.
И у данашњем свету, већ и то је довољан разлог да се овом састанку посвети пажња.
