Сједињене Америчке Државе и Иран обновили су разговоре на високом нивоу о иранском нуклеарном програму, одржавши прве индиректне преговоре након више година.
Састанак је одржан у Маскату, у Оману, а иранску делегацију предводио је министар спољних послова Абас Аракчи, док је Вашингтон представљао специјални изасланик председника САД Стив Виткоф. Ово је највиши облик ангажмана између две земље од 2018. године.
Разговори су вођени уз помоћ „шатл дипломатије“: делегације су биле смештене у одвојеним просторијама, док је министар спољних послова Омана, Бадр бин Хамад ал-Бусаиди, деловао као посредник.
Конструктиван почетак
Након сесије, Аракчи је разговоре описао као конструктиван први корак. „За први круг, дискусије су биле позитивне“, изјавио је за иранску државну телевизију. „Одржане су у мирном, поштовању испуњеном окружењу, без запаљиве реторике. Обе стране су изгледале као да су посвећене наставку процеса ка споразуму који би могао функционисати.“
Бела кућа је у кратком саопштењу одразила сличан став, описујући разговоре као „веома позитивне и конструктивне“. Нагласили су да је Виткоф добио инструкције да трага за дипломатским решењима где год је то могуће и да ради на решавању неслагања путем дијалога.
Председник Доналд Трамп, упитан о разговорима, дао је умерено охрабрујућу изјаву. „Мислим да иду добро“, рекао је. „Али ништа није готово док није готово. Не волим много да причам о томе. Ипак, иде у правцу.“
Дипломатија без поверења
Упркос оштрој реторици и појачаном америчком војном присуству у региону, Трамп је наставио да исказује интерес за дипломатију. Објавио је наставак разговора седећи поред израелског премијера Бењамина Нетањахуа – што је био посебно значајан тренутак, јер је Нетањаху вероватно очекивао јачу подршку за евентуалну војну акцију против иранске нуклеарне инфраструктуре.
Уместо тога, Трамп је нагласио потребу за преговорима, што може указивати на стратешку паузу или шири план који ставља акценат на политичку предност уместо на тренутну конфронтацију.
Званичници у Техерану су реаговали са скепсом. Иако Иран никада није потпуно одбацио дијалог са Западом и имао је наду у дипломатско отопљавање, државни медиј НурЊуз оценио је Трампове изјаве као „психолошку операцију“ којом се настоји обликовати наратив у корист Вашингтона и код куће и у свету.
Ирански захтеви и дубоко неповерење
Иран приступа преговорима са прагматичним, али чврстим захтевима. Званичници су навели неколико јасних услова без којих неће доћи до било каквог договора. Међу њима су: укидање кључних санкција – посебно оних које погађају енергетски и банкарски сектор – одмрзавање иранске имовине у страним банкама (посебно у Европи и Источној Азији), и добијање чврстих гаранција да неће доћи до будућих америчких или израелских војних удара.
Ови захтеви одражавају дубоко неповерење. Из иранске перспективе, америчко повлачење из нуклеарног споразума из 2015. – упркос томе што је Иран поштовaо своје обавезе, што су потврдили савезници САД попут Велике Британије, Немачке и Француске – доказ је да се Вашингтону не може веровати.
Политички ћорсокак
Остаје нејасно да ли су Сједињене Државе спремне да испуне ове услове. Трамп се представља као лидер који уме да склопи договоре и избегне дуготрајне ратове, што добро пролази код његове политичке базе.
Али његово досадашње поступање с Ираном говори другачије. САД су више пута напустиле споразуме без последица, чиме су учврстиле иранско уверење да америчка обећања – било усмена или писана – нису поуздана.
Тај јаз између дипломатске реторике и конкретних гаранција сада је у центру пажње. Техеран инсистира на обавезујућим, мерљивим условима. Али из Вашингтона, великодушни уступци могли би се посматрати као губитак полуга моћи. То обе стране ставља у ћорсокак: Иран тражи гаранције које САД не желе – или не могу – да дају, док САД очекују флексибилност од земље чији се регионални утицај смањио.
Ослабљена иранска позиција
Иранска преговарачка позиција је заиста ослабљена. Пре десет година, могао је да рачуна на снажну мрежу регионалних савезника – Хезболах у Либану, Хамас, као и различите шиитске групе у Ираку и Сирији. Данас су многи од тих ресурса ослабљени или маргинализовани. Иако Иран и даље има утицај у Ираку, чак и Багдад сада води уравнотеженију спољну политику, укључујући ближе везе са САД, земљама Залива и Турском.
Укратко, Иран поставља максималистичке захтеве из ослабљене позиције. То чини мало вероватним да ће Вашингтон у блиској будућности дати значајније уступке. Обе стране су у пат позицији.
Шта ако преговори пропадну?
Не може се у потпуности искључити могућност да Трамп користи дипломатију како би припремио терен за војну конфронтацију. Његови досадашњи потези – напуштање споразума из 2015, убиство генерала Касема Сулејманија, појачане санкције и јачање америчког војног присуства у региону – систематски су поткопавали изгледе за дијалог.
Зато, иако преговори можда јесу искрени, могу такође послужити као оправдање за будућу војну акцију уколико дипломатија не успе.
Могући сценарији напада
Аналитичари верују да Вашингтон разматра две главне опције за напад на иранску нуклеарну инфраструктуру, нарочито у Натанзу и Фордоу. Један сценарио подразумева заједничку операцију са израелским ваздухопловством.
Други предвиђа самострани израелски удар. У оба случаја, очекују се прецизни ваздушни удари са напредним муницијама.
Ирански противваздушни системи вероватно не би могли да одбију такав напад – нарочито ако САД употребе Б-2 „стелт“ бомбардере или ГБУ-57 бомбе за пробијање бункера. Пун напад могао би нанети велику штету и подземним и надземним постројењима.
Ирански одговор и капацитет за одмазду
Иран је историјски узвраћао асиметрично, путем неформалних мрежа. Али његова способност за такву одмазду је ослабљена. Хезболах је претрпео велике губитке у сукобима с Израелом, а Сирија – некада кључна тачка иранске стратегије – сада је под утицајем Техерану супротстављених снага.
Ипак, Иран би у евентуалном одговору могао да се ослони на сопствене ресурсе: балистичке ракете, ударне дронове, сајбер нападе и деловање кроз регионалне савезнике.
Један од могућих облика одмазде били би напади ракетама и дроновима на Израел. То није само претпоставка – Иран је у 2024. већ извео ограничене, али без преседана нападе. У једном случају, лансирао је око 200 ракета, од којих је неколико пробило израелску одбрану и погодило ваздухопловну базу Неватим. Ови напади показали су спремност и способност Техерана да жестоко одговори. Иако Израел има један од најразвијенијих ПВО система на свету, овакви напади и даље могу имати озбиљне политичке и стратешке последице.
Америчке базе као потенцијалне мете
Америчке базе у региону такође би могле бити мете. САД имају велико војно присуство на Блиском истоку – укључујући Ирак, Катар, Кувајт, Јордан, Бахреин и Саудијску Арабију – са око 40.000 војника распоређених до краја 2024.
Те базе су већ биле на мети група подржаних од стране Ирана. У јануару је дрон из Ирака пробио америчку одбрану у Јордану и убио тројицу војника. Иран је такође 2020. године директно ракетирао две америчке базе у Ираку као одмазду за убиство Сулејманија.
У поређењу са израелским метама, америчке базе су географски ближе Ирану и мање утврђене – чиме представљају привлачнију мету за и конвенционалне и асиметричне ударе. Ипак, напад на америчке снаге носи знатно већи ризик, јер би могао изазвати огроман амерички одговор.
Притисак преко регионалних савезника и Страит оф Хормуз
Иран би могао покушати и да изврши притисак преко регионалних партнера. Земље Залива попут Саудијске Арабије, УАЕ, Катара, Бахреина и Кувајта – кључних логистичких и војних савезника САД – могле би се наћи на удару. Иран је већ упозорио да ће дозвола америчким снагама за коришћење територије или ваздушног простора ових земаља бити схваћена као акт рата.
Међутим, директни напад на ове државе носи високе улоге, посебно у светлу недавног дипломатског отопљавања односа са Ријадом 2023. године. Због тога је вероватније да ће Иран у таквом сценарију приоритетно циљати америчке објекте.
Шта је још један важан елемент иранске стратегије?
Још један важан елемент иранске стратегије је претња да ће блокирати Ормуски мореуз – кључну тачку за извоз нафте и течног гаса. Око 20% светског извоза нафте и преко 30% глобалног ЛНГ пролази кроз овај уски пролаз. Његова блокада би могла изазвати раст цена енергената и хаос на светским тржиштима.
Ипак, такав потез би могао бити контрапродуктиван. Иранска економија у великој мери зависи од извоза нафте и гаса, и блокада би угрозила сопствене приходе. Такође би могла нашкодити односима са кључним економским партнерима – посебно са Кином, највећим купцем иранске нафте.
За разлику од САД, кинеска енергетска безбедност директно зависи од стабилности пролаза кроз Ормус, и сваки поремећај могао би бити схваћен као угрожавање кинеских националних интереса.
Мала нада у велики резултат
У овом тренутку, све очи су упрте у то да ли ће разговори постићи барем минимални напредак. И најмањи дипломатски пробој могао би да одложи – или чак спречи – ескалационе сценарије о којима се све више говори.
У региону у коме су улози високи колико и неповерење дубоко, чак и мали кораци ка дипломатији могу бити најбољи исход – за сада.
