Подаци Министарства показују да је просечна старост нових становника у селима испод 30 година
Млади се враћају на село, а да је тај помак посебно видљив у Војводини, показали су подаци Министарства за бригу о селу. Све више њих одлучује се да каже збогом брзом начину живота у граду и крене од нуле, на за њих потпуно непознатој средини и прилагоде се свему оном новом што село носи са собом.
У неком тренутку у човеку нешто преломи. Градска рутина, врева, све то постане тесно, почиње да гуши, те спакује нешто основно ствари и упути се у непознато. Баш то је урадио и Синиша Јанковић, момак који је са једном путном торбом напустио Панчево и отишао на други крај Србије – у околину Пирота.
Већ ми је било доста града и било ми је мука од свега тога јер је ваздух загађен, а то ми је много сметало. Овде је јако лепа природа, чист ваздух, планине, шуме, то је оно што ми се допало. Много лепше сам се осећао овде него у граду. Мене је више вукла природа и тај мир него само село, а ја и не живим у селу већ одвојено од села и то не ја сам, већ са женом. Ми смо потпуно издвојени од села. То је некада било село, а сад је само једна кућа насељена и то смо ми – прича Синиша за Телеграф.рс.
Процес пресељења из града у село није нимало једноставан, јер осим храбрости и нечега што би многи назвали лудошћу, треба бити и мудар и изабрати право место за живот, а треба имати и среће, јер познато је колико значе добре комшије, добри суграђани, поготово у малим местима. Милена се са супругом и двоје деце преселила из Београда у Голубинце крај Старе Пазове.
– Локацију смо изабрали тако што смо тражили основно за нас – да је супругу до 40-50 километара од канцеларије, да има вртић и осмогодишњу школу, амбуланту (педијатрија је у граду седам километара од нас), цркву и продавницу са основним стварима, али и да је добро повезано са Београдом. Имамо и железничку станицу одакле смо возом у центру Београда за 35 минута. И све наведено нам је ту што нам је било потребно. Село је довољно мирно – нема тензије, нема журбе, дан нам је довољно дуг за све. И не, не бих се вратила у град. Мир нема цену. А деци остављамо на избор, кад за то буде дошло време – каже Милена.
Они који су се одлучили на овај корак кажу да су тако упознали себе на прави начин, а Јелена која се доселила у село Трбуње каже да ипак постоји нешто што ју је изненадило, и то позитивно.
– Нисмо се ми лично никада бавили никаквим сеоским пословима, али ми није толико страшно све то. Ако нас је нешто изненадило то је леп пријем од стране комшија у селу као и целе заједнице у варошици. Сви су били врло љубазни и предусретљиви. Неке тешкоће везане су углавном за инфраструктуру, пут је у једном делу лош и прелаз преко потока који је близу куце, за сада је проходно, али видећемо докле…- каже Јелена.
Данас је боравак у природи и живот на селу нека врста луксуза за који нам не треба много новца, али треба нечега што је данас луксуз и чега немамо, а то је време, јер да би човек живео на селу треба да томе буде посвећен максимално.
Од малена сам цртала кућу, дрвеће, цвеће, реку у близини, стене и птице у лету.. Изнова и изнова сам знала цртати тај један цртеж и никада ми није досадио. Сада управо ту живим, живим на месту које сам цртала и захвална сам Богу што је моју тајновиту жељу услишио. Никада, али никада се више не бих вратила у град. Kада рукама додирнем земљу, моју срећу и то испуњење мог бића не могу описати – написала је једна жена.
Млади се враћају традицији, организују се, помажу једни другима када је неопходно баш као што се то некада радило. У томе им помажу и друштвене мреже на којима деле савете и искуства, па и све оно што не знају, данас могу брже да науче.
Осим тога, има људи који не живе на селу, а поседују кућу и башту и траже некога коме би понудили кућу за живот како би је одржавао. Управо на тај начин млади парови се одлучују на овај корак.
Велику помоћ нуди и држава кроз субвенције за живот на селу. Kонкурс куповине куће у руралним подручјима Министарства за бригу о селу почео је на Видовдан 2021. године, а до сада је усељено 2.650 кућа, са 10.000 људи, од којих су преко 3.000 деца. Подаци Министарства показују да је просечна старост нових становника у селима испод 30 година.
Иако из приче наших саговорника живот на селу изгледа идилично, ипак није нимало лак и често није све онак као што изгледа.
– Ако радиш од куће за неку ИТ компанију и нестане струје, ти си у гадном проблему. Добра организација, челична дисциплина и учење о свим аспектима зивота на селу је неопходно. Само добар план и село може да буде рај, без тога само пакао и мучење – написао је једна младић који се и сам одлучио на овај корак.
