Дође једном Илија из Тушимље и донесе једну икону која личи на Пресвету Богородицу, исприча ми да је била нека жена обољела од рака, покушавала ваљда себи спаса наћи па у тој болести и борби почела учити иконопис.
Код Илије у Тушимљу долазила редовно, он онакав какав је био, разиграно безазлено дијете у монашкој раси, свакоме је пружао руке, па и њој која је спаса тражила, таквима поготово.
У Тушимљу је долазило врло мало људи, толико да је оно мало што је долазило у шали називало „Манастир Богу иза ногу“ неко је чак и карикатуру направио.
Волим тај црквени хумор, нешто здравије, а смјешније нисам ни чуо ни видио, а и Илија је у њему био велемајстор!
Елем, она жена се на крају престави Господу, а Илија ко Илија то прослави радошћу Васкрсења.
-Брате икона није канонска нити је жена била школован иконописац, али икона ради, знаш колико пута кад ми нешто запне ја само наиђем испред ње, прекрстим се и кажем „Ај Мајко Божија замоли Христа да то буде“ и буде све у реду! Оприча ми тада о икони. Слушам га и мислим се
-Е мој Ико, да се твојом вјером помолиш пред церовом кором и одатле би ти одговор дошао!
Занимљиво ми је било што је неколицини нас поклонио репродукције те иконе „која ради“ да би и нама радила и спасавала нас у свакодневним борбама.
Чудан је био Илија Војинов Буха, Херцеговац из Призрена, чудан ономе ко не зна шта је дијете!
Човјек који је имао један папир широк можда 5-6 центиметара, а дуг брат брату метар, а на њему ситним словима исписана имена, с једне стране за здравље, са друге упокојени. На тај папир је само додавао и лијепио нове комаде да га продужи. На литургијама које је од почетка своје болести па све док је могао да стоји служио сваки дан, као захвалницу Богу што му је и тај дан живота дозволио да дише, читао је и молио се Господу за сва имена људи које је икада срео или на други начин са њима био у контакту! Да, и тебе је помињао, не сумњај у то! Као и твог покојног оца, мајку и све о којима си му причао!
Кад пређе из Тушимље у Острог већ је био тешко болестан, али и даље ведар и срећан, кад би се срели, а сретали смо се често, углавном је он мене тјешио јер бринем за његово здравље.
Једном оде за Београд да некакав скенер, испратих га таман одавде из моје куће, прексутру вече вели мени жена:
-Ено ти Илије скаче испод коша!
Зовем га ујутро и питам шта оно би, је ли то прешао са духовне кошарке на паркет, кад ће ти он:
-Ма иди бре, кад су ми рекли да више немам рак морао сам некако да прославим, нисам знао где ударам од среће! Илијина срећа је потрајала чак и насупрот чињеници да је период без рака био врло кратак, он је човјек који је једноставно одлучио да буде срећан јер
-Како да не будем срећан кад Христос Васкрсе?!
Све је то у реду брате Илија, али како да ја будем срећан кад сам себично људско биће? Жао ми мене што више не могу да те назовем да ми прелијеш од те твоје среће! Ломе се у мени Хришћанин који док чека твоју сахрану слави Васкрсење и жуди за поновним сусретом и онај горе поменути себичњак.
Ниси ми рекао шта сада да радим са оним кандилом за које си ми рекао да направим постоље па кад сам га направио онда си се извлачио да не знаш гдје да га ставиш, немаш мјесто за њега. Ко да не знам да си га мени намијенио да упалим испред оне исте иконе „Усрдно мољење“ како си је сам назвао, а теби за душу.
Видиш ли колико људи сада плаче за тобом Илија? Људи који су ти што оно каже наш народ „Ни род би помози Бог“ па да ниси био оно горе разиграно, насмијано и безазлено дијете са огромном душом не би те жалили!
Кад сам те давно метнуо у своју прву причу још ненаписане нове књиге (завршићу је, не бој се, можда и не бих, али ако си ми већ то оставио у аманет морам) и рекао ти да сам ти у њој поклонио коња одговорио си ми да онда коњ мора да се зове Мичиген јер је био неки стари монах на Косову ког си такође волио и имао је коња с тим именом.
Добро сад, да скрајнемо мало Мичигена, ту смо ђе смо, ти на истини, ја на лажи,
Надам се оче и старији брате да си понио онај папир уза се и да ће твоје молитве за нас бити још снажније јер кад сједнеш одеснују Христа много боље ће да те чује.
Христос Васкрсе Балабанска Буо!
Припреми нам пут и мјесто, чекај нас и помјани пред престолом Творца, горе једва чекају такве попут тебе! 
Милан Дулин Бован
Господ је у наручје Своје примио Схијеромонаха Илију, вјерног служитеља и слугу Свога.
Нада на Васкрсење остаје нам као утјеха и жива вјера која се не може умртвити, ма како се тијело умртвило.
Отац наш Илија ову живу и непоколебљиву вјеру посвједочио је својим животом у најтежим… pic.twitter.com/l4VUVsYImd— Севастократор (@Sevastokrator3) October 3, 2025
