Фјодор Михајлович Достојевски био је један од највећих руских романописаца, чија су дела оставила неизбрисив траг у светској књижевности. Рођен је 11. новембра 1821. године у Москви, као друго дете лекара Михаила Андрејевича Достојевског и мајке Марије Фјодоровне Нечајеве. Од раног детињства показивао је интересовање за књижевност и уметност, али је такође имао и тешко породично окружење, обележено насиљем и сиромаштвом. Са 16 година постао је сироче, пошто му је прво умрла мајка од туберкулозе, а потом и отац у загонетним околностима, за које се претпостављало да су биле дело незадовољних кметова на његовом имању.
Достојевски је студирао инжењерство у Петербургу, али је брзо напустио ту струку и посветио се писању. Његов први роман, „Бедни људи“, објављен је 1846. године и донео му је позитивне критике и признања. Међутим, његов живот се скоро завршио 1849. године, када је ухапшен због припадности кругу левичарских интелектуалаца који су планирали пропагандне акције против царског режима. Осуђен је на смрт, али је у последњем тренутку помилован и послат на четири године робије у Сибир, а потом и на шест година војне службе.
Током свог заточеништва, Достојевски се променио и као човек и као писац. Доживео је дубоку духовну трансформацију и обновио своју веру у православно хришћанство. Његов стил писања постао је комплекснији и психолошки, а његови ликови дубоки и контроверзни. Након што је пуштен из војне службе 1859. године, вратио се у Петербург и обновио своју каријеру писца. Објавио је низ великих романа, који су га учинили светски познатим: „Записи из подземља“ (1864), „Злочин и казна“ (1866), „Идиот“ (1868), „Браћа Карамазови“ (1880) и други. У њима је истраживао теме као што су слобода, зло, смисао живота, морал, алијенација, суђење и кајање.
Достојевски је имао и буран приватни живот, испуњен болешћу, дуговима, клађењем, брачним проблемима и губитком деце. Женио се два пута: први пут са Маријом Исајевом, која је умрла од туберкулозе 1864. године, а други пут са Аном Сниткином, која је била његова стенографкиња и која му је помогла да превазиђе своју зависност од клађења. Имао је четворо деце, од којих су двоје умрле у раном детињству. Преминуо је 9. фебруара 1881. године у Петербургу, од можданог удара. Његова сахрана била је велики народни догађај, којем је присуствовало око 40.000 људи.
Достојевски је оставио неизмеран утицај на светску књижевност и мисао. Његова дела су преведена на све важније језике и инспирисала су многе писце, филозофе, психологе и уметнике. Његово разумевање људске природе и њених дубина и контрадикција чини га вечним и актуелним писцем за свако време и сваког читаоца.
Сви смо читали романе “Злочин и казна”, “Браћа Карамазови”, “Двојник” и “Идиот”. Међутим, да ли знате шта је Достојевски писао о Србима у својим “Пишчевим записима”?
Попут других руских реалиста Србију је видео попут неког идеала слободе, као и борбе за ослобођење. У “Пишчевим записима” је пратио стање Балкану и како су текли Балкански ратови. Описивао је да Србе доживљава као ослободиоце од Турака, као и ослободиоце Балкана и Европе.
Ево како су изгледали његови записи:
“Мислим да постоје две Србије. Једна је Србија виших кругова, она је нестрпљива и без искуства. Ова Србија није још живела истинским животом, није још показала своју акцију, али већ страсно машта о будућности. Ова Србија има већ своје партије и зна за интриге које понекад добијају невероватне размере. Такве интриге се не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија”, написао је Достојевски и додао:
“Међутим, постоји и она народна Србија. Она једино Русе сматра својим избавитељима, својом браћом. Србија народа руског цара гледа као Сунце, она воли Русе и верује им. На самом крају желим режи да неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрене патриоте. Они ће се сетити Руса који су живот поклонили за њихову земљу. Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да је освајају.”
Фјодор Михајлович Достојевски је био један од најутицајнијих писаца руске књижевности и један од највећих писаца свих времена. Његово задирање у најмрачније делове људског срца, заједно са ненадмашним тренуцима просветљења, имају огроман утицај на књижевност 20. века.
