Гојазност је болест модерног времена, траје дуго, загорчава и скраћује животе, али нада у појаву лека који би је ублажио и на крају елиминисао никада није напуштана, упркос понављаним неуспесима у разним временским периодима.
Недавно синтетизановани лекови на бази семаглутида најављују да је можда на видику крај епидемије гојазности која ће најзад бити дефинитивно избрисана са листе хроничних и по здравље опасних болести.
Гојазност је болест модерног времена, траје дуго, загорчава и скраћује животе, али нада у појаву лека који би је ублажио и на крају елиминисао никада није напуштана, упркос понављаним неуспесима у разним временским периодима.
Недавно синтетизановани лекови на бази семаглутида најављују да је можда на видику крај епидемије гојазности која ће најзад бити дефинитивно избрисана са листе хроничних и по здравље опасних болести.
Проблем гојазности иза себе нема дугу историју
Њена садашња епидемија, која већ поприма размере пандемије, настала је у индустријским друштвима и очигледан је резултат интеракције биологије и културе људи, која се у еволуцији непрекидно одвија.
Као и сви сисари и примати, људи имају капацитет за стварање резерви масти у телу, кад год им прилике дозволе. Али, током много милиона година еволуције, таквих прилика је било мало.
Много чешће наши рани преци били су суочени с недостатком хране, која се могла обезбедити само великим трудом и великом потрошњом енергије онога ко за њом трага. У тандему са енцефализацијом (контрола можданог кортекса над свим рефлексним и већим делом свесних функција), људи су развили сложен и комплексан генетички и физиолошки систем да би се заштитили од гладовања и да би створили и сачували енергетску резерву у виду масти.
Први припадници рода homo појавили су се на пространствима травнате афричке саване на којимa су током палеолита (2.600.000-10.000 г.п.н.е) од јутра до мрака трагали за храном које никада није било довољно.
Радикално измењен начин исхране
Очигледан је диспартитет еволуције тела људи током стотина хиљада година и начина исхране који је радикално измењен тек од 18. века, а нарочито у последњих педесет година, у којима су те промене дошле до врхунца. У суштини, данас је на делу највећи, чак гигантски експеримент о индустријској храни и људима који је једу у реалном времену. Тело људи је по микроскопској и макроскопској структури исто као у палеолиту. Гени су такође исти, и још увек нас програмирају као што су некад програмирали нашег пећинског претка.
У последњим столећима, индустријализација је омогућила приступ великим количинама висококалоричне хране и њен јефтин транспорт. У садашњем времену релативно лако се долази до хране, јер је има на безброј места где живе људи. Постала је прави мамац и ризик за гојазност, нарочито код оних људи који у свом геному имају ретке гене за конзервацију масти у телу, за које неки истраживачи тврде да су их у свом геному имали и наши рани преци.
„Џанк фуд“
Унутрашња машинерија за прераду и искоришћавање хране није ухватила корак са промењеним начином исхране. Уколико све то погледамо мало другачије, видимо да се 10.000 генерација (једна генерација је 25 година) бавило скупљањем плодова и ловом, 500 генерација зависило је од агрикултуре, а само две генерације су дочекале да живе на индустријски припремљеној храни. Цена је висока. То су болести цивилизације
Обиље хране као здравствени проблем
Гојазност је вековима сматрана знаком личног просперитета, углавном богатих и успешних људи, који се нису бавили физичким пословима, док је у новије време постала озбиљан здравствени проблем.
Парадоксално је да највећи део светске популације живи у земљама где гојазни чешће умиру од оних који су гладни.
Оно што је најгоре и што се одавно зна, јесте да вишак килограма показује тенденцију повећања опасности од срчаних обољења, можданог удара, дијабетеса, канцера, болести жучне кесе и каменчића у жучи, затим разних врста карцинома, гихта, остеоартритиса, астме и изненадних прекида дисања у сну.
Од 1970. године пораст броја гојазних је сталан, пре свега у САД и Европи, али и у и другим земљама које су прешле на „западни“ начин исхране. Зашто се такав тренд не мења није сасвим јасно, осим да храна има у томе великог удела.
Данас је мeђу одраслима у САД и у Европи сваки пети становник превише тежак, а сваки трећи гојазан
Слична ситуација, као по обрасцу, виђа се и у другим земљама са ниским или осредњим животним стандардом. По скорашњим подацима Светске здравствене организације, у свету је 13 одсто људи гојазно, што је три пута више него 1975. године.
Тачан разлог овог тренда још увек је предмет дебате, али већина нутрициониста се слаже да можда треба више учинити на промени начина исхране чије су последице забрињавајуће. Тело с мало масти предуслов је дугог живота, а то се, уколико га већ генетика није подарила, постиже начином исхране и с било каквим физичким активностима које би елиминисале вишак од неопходних 2.000 калорија. Ко проводи цео дан радећи за писаћим столом троши између 1.400 и 1.600 калорија, чиме обезбеђује енергију за видљиве и невидљиве телесне потребе, које у мировању нису нарочито велике (невидљиве активности су, на пример, замена ћелија које облажу усну дупљу или оних у цревима које се троше приликом транспорта хране).
Депоновање масти је адаптивна склоност човека
Неко ће рећи да су модерни људи размажени и да живе у општој хипокризији, правећи се да јесу оно што нису и верујући у оно што није за веровање. То што тело депонује у себе маст укорењена је, несвесна и врло адаптивна склоност.
Лекари могу да се не слажу о узроцима гојазности, али се слажу о њеним последицама које су алармантне. Било је више иницијатива да би се успорио раст броја гојазних и немилосрдних последица гојазности, почев од опорезивања нездравих пића и нездраве хране, познате као „џанк фуд“, забрана њиховог оглашавања, па до поука о храни у школама и медијима. Ништа од тога није дало значајне резултате.
Због великог утицаја медија и сталног пропагирања здравог живота, могло би се помислити да се већина људи данас труди да постaне витка. Али, стварност је другачија. Потрошња масти од 1980. до данас пала је само за два одсто, а сви подаци говоре да је једна трећина популације гојазна, при чему је гојазност дефинисана као 20 одсто више од прихваћеног стандарда телесне масе. Очигледно је да урбани свет непрекидно добија на тежини, упркос свим дијететским препорукама које су, у ствари, прави списак забрана.
