Припадници Армије БиХ, на крилима џихадистичких снага одреда Ел Муџахидин, у протеклом рату су, протјеривањем више од 40.000 Срба из ширег подручја Зенице, Завидовића, долине Криваје и обронака Озрена, починили систематско етничко чишћење Возуће и околине. Овај злочин је кулминирао 10. септембра 1995. године у офанзиви Армије Републике БиХ под кодним називима „Ураган-95“ (2. корпус) и „Фарз-95“ (3. корпус), а по директној наредби Алије Изетбеговића који је као приоритетни циљ одредио спајање тузланског и зеничког басена, као и насељавање муслиманских избјеглица из Сребренице и Жепе на српску земљу.
У тој офанзиви, у којој је учествовало око 23.000 муслиманских војника, спаљено је преко 30 српских села и протјерано 1.920 српских породица са 7.680 чланова из 30 насељених мјеста. Српско становништво је у паници напуштало своје домове, остављајући све што су генерацијама стварали, док су муслиманске снаге систематски пљачкале, палили и уништавале православне храмове и гробља. Припадници одреда Ел Муџахидин, састављеног од страних исламистичких ратника и локалних фанатика, након пада Возуће над српским цивилима и заробљеницима починили су бруталне покоље одсјецањем глава сјекирама, сабљама, ножевима и моторним тестерама. Ови злочини су снимани камерама и слати у арапске земље са циљем прикупљања донација за „џихад у Босни“, а њихова суровост засјењава чак и злочине Ал Каиде и ИСИС-а у каснијим деценијама. Убијени војници у логору у Зеници никада нису пронађени, нити су пронађена тијела убијених у кампу у Гостовићу (Каменица), гдје су српски заробљеници мучени, обезглављивани и приморавани да љубе одсјечене главе својих сабораца. Остаци Срба у масовној гробници Кучице су ископани и разбацани – кости, лобање, шаке и други дјелови тијела – у покушају да се прикрију трагови злочина.Код Стога је 1997. године пронађено 21 тијело, од чега 17 без главе.
На сусједној локацији од 18 тијела, 14 је било без главе. На коти Паљеник у љето 1997. пронађено је још 12 тијела војника 1. србачке бригаде. Државна комисија Републике Српске је код Возуће пронашла 11 локација са измјештеним гробницама. У њима је, према подацима комисије, још 137 тијела која су откопана и премјештена када је почела истрага. Форензички налази и свједочења преживјелих, која су касније потврђена и пред Хашким трибуналом, јасно указују на одговорност одреда Ел Муџахидин и командног ланца 3. корпуса Армије БиХ, укључујући Сакеба Махмуљина и Расима Делића, који нису спријечили нити казнили ове монструозне злочине.
Овај покољ у Возући није био изолован инцидент, већ дио дуготрајне кампање етничког чишћења која је трајала током цијеле опсаде возућког џепа од 1992. до 1995. године. У том периоду погинуло је преко 1.070 Срба (од чега 62 цивила), хиљаде су рањени, а стотине остале нестале. Муџахедини су користили тактику терора – одсијецање глава, мучење, принудно „преобраћање“ – како би сломили отпор српских бранилаца и посијали страх међу цивилима. Алија Изетбеговић је лично посјетио муџахедине након освајања Возуће, похвалио их и назвао „најбољим борцима“, чиме је дао зелено свјетло за њихове злочине. Чак и након Дејтонског споразума, многа тијела српских жртава остала су скривена или разбацана, а злочинци никада нису кажњени. Бројни џихадисти су након тога се вратили на Блиски Исток и тамо наставили своју терористичку борбу фанатизма. Командни кадар је био сачињен од припадника ИРГЦ.
Возућа остаје симбол српског страдања, мјесто гдје је џихадистичка рука Армије БиХ показала своје право лице – без милости, без части и без људскости.
