Да ли је Ђорђе Вајферт (1850. – 1937.) познатији као пивар, индустријалац, гувернер или добротвор, зависи с које стране га посматрате. Али, који год угао да одаберете, сигурно је да се ради о човеку који је српски народ толико задужио да се његов лик данас налази на новчаници од 1.000 динара.
За Ђорђа Вајферта у Београду се причало да је пореклом Немац, а душом Србин. Рођен је у Панчеву, тада је то била Аустроугарска, али је силно желео српско држављанство и сањао о животу с оне стране Дунава, у Београду. Захваљујући својој марљивости, допао се кнезу Михаилу Обреновићу који му је помогао да се пресели и постане држављанин Србије, за коју је Ђорђе урадио неизмерно много.
Упркос огромном богатству, Вајферт је одувек желео да буде човек из народа. Свим силама се трудио да изгуби аустријски нагласак, али му то није успевало. Одбијао је да се бави политиком, а о учлањењу у неку странку није желео ни да чује.
Пиво хлади, душу слади
За Ђорђа Вајферта се, у ондашњој Југославији, али и у читавој Европи, чуло захваљујући пиву. Ипак, титулу најбогатијег човека државе зарадио је бакарном рудом.
У производњи пива обрео се захваљујући свом деди по коме је добио име. Стари Вајферт у Панчево је дошао из Вршца. Породица је пореклом била из Горње Аустрије, али се чича одувек осећао као Србин. Свој иметак стекао је дереглијама којима је житарице превозио од ушћа Саве и Дунава, па до Сиска. Међутим, случај је хтео да му се рођак из Панчева пожалио како мучи муке са пиваром коју је отворио, молећи га за помоћ.
Тако деда Ђорђе преузе пивару. Упослио је своје кефало и реорганизовао читав посао са пивом. Али, река га је звала. Волео је чича Вајферт да плови, па одлучи да посао са пиваром пребаци на свог сина Игњата. Не желећи да сина баца у ватру, Ђорђе га прво посла у Минхен код професора Седламајера, једног од највећих стручњака за пиво, а потом и код власника чувене пиваре Шпатен. Након што је покупио знање, Игњат панчевачку пивару узе под своје и од ње направи машину за прављење новца. Посао је толико добро ишао да Игњат одлучи да се прошири на Кнежеву пивару у Београду коју је узео у закуп.
У међувремену Ђорђе Вајферт, Игњатов син, није ни слутио да ће читава Европа ускоро знати његово име.
Ђорђе је прво завршио трговачку школу у Будимпешти. Међутим, то није било оно што га је занимало. Зато у Вајенштофену поред Минхена, апсолвира Велику пиварску школу и 1872. долази у Београд, а отац му даје Кнежеву пивару на управљање.
Вајферт као да је био створен за пиварски посао. После само годину дана, у својој 23. години, након што је добио српско држављанство, Ђорђе купује плац на брду Смутековац, данашњем Топчидеру. Овде подиже нову пивару која је данас позната као Београдска индустрија пива – БИП.
Ђорђе Вајферт неуморни рудар
Перипетије у животу Ђорђа Вајферта крећи са његовом жељом да јури и проналази рундна богатства.
Наиме, Вајферт је више од свега волео да залази по брдима и тражи руде. Јавност је веровала да Ђорђе има опсесију рудницима, док су поједини његови пријатељи чак покушавали да му преко суда одреде стараоце јер је трошио новце и новце на своја истраживања.
Када се тачно заинтересовао за руднике, али се претпоставља да је све почело када је отворио рудник у Костолцу како би имао угаљ за рад парне пиваре у Београду. Од српске владе је добио право да истражује рудна налазишта у Србији и, од тада, је више времена проводио на терену него ли у Београду. Спавао је на земљи, ходао по киши и невремену и водио са собом инжењере и копаче, куповао алат, подизао рударска насеља…
Отворио је давно напуштени руник живе на Авали и у селу Рипњу подигао топионицу, али живе готово да није било. Није имао среће ни са рудником олова „Света Ана“ на Делијовану, као ни са рудником „Света Варвара“ на Пеку. Истраживао је на Мирочу, Руднику, Злоту…
Новац је одлазио попут воде из славине, па је Вајферт морао да прогласи први банкрот. Иако је успевао да се, захваљујући пивари, поврати, још два пута је морао да се суочи са банкротством.
Пивара је била једино што му је „чувало леђа“, а заслуга за то припадала је искључиво Вајфертовом верном књиговођи Арери. Он је пивару на Смутековцу успео да сачува од одласка на добош бар 10 пута.
Причало се да је Ђорђе Вајферт због банкротсва помишљао чак и на самоубиство. Ипак, чим би се прибрао, био би то опет онај стари, у послу неустрашиви Вајферт. Обукао би најлепше одело, заденуо цвет у ревер, накривио шешир, меницу у руке и правац банка.
Преломни тренутак догодио се када је Вајферт од Трговачке банке затражио чак 50.000 динара у злату. Пре тога су му све београдске банке окренуле леђа сматрајући да би толики зајам био чист губитак.
Међутим, директор Трговачке банке Милош Туцаковић узео је Вајфертову меницу и без речи ставио потпис. Није ни слутио да је тим новцем помогао отварање борског рудника у кој је Вајферт управо сав новац.
Ван сваке сумње је да је Вајферт открио главно рудиште бакра у близини Бора, а тиме и Борски рудник. Он је 1903. постао и његов први власник, али само на годину дана. За потпуну експлоатацију био је потребан огроман капитал. Ортаке је нашао у Французима, а они су ствари могли да изгурају само ако се оснује акционарско друштво. Тако је настало Француско друштво борских рудника са основним капиталом од 5,5 милиона зланих француских франака подељених у 11.000 акција.
Вајферт је добио 3.300 акција и на руке више од милион златних франака.
Невероватни гувернер Народне банке
Са оваквим капиталом и као човек који се доказао као пословни виртуоз и имао поштовање кнеза, није му било тешко да постане вицегувернер, а затим и гувернер Народне банке Србије –заправо био је један од њених оснивача. Заслужан је за очување вредности динара и поспешивању кредитних послова у земљи. О томе како је Ђорђе Вајферт обављао своју дужност, сведочи и један необичан догађај.
Дође Вајферту у канцеларију неки сељак с југа Србије, који се у Београду затекао идући трбухом за хлебом. Имао је нешто уштеђевине, али му је недостајало 500 динара да отвори ашчиницу – ресторан домаће кухиње. Онако неуком, неко му је рекао да до новца може доћи путем менице, па је потражио прву банку.
Међутим, тамо су решили да га насамаре, те га пошаљу у Народну банку и објасне да меницу треба да потпише неки Вајферт. Речено учињено. Провукао се сељак поред портира, нашао канцеларију неког Вајферта и право с врата рече: „Ти ли си, бре, тај Вајферт који потписује менице? Де, тури си потпис и мени.“
Вајферт је одмах схватио да је несрећник насамарен, али га је одушевила његова отвореност и простодушност. Осмехнуо се и сетио своје позајмице од 50.000 динара у злату. Ставио је параф и чак додао да он лично гарантује за враћање сељаковог дуга.
Сељак се вратио у банку одакле су га послали код Вајферта и, ликујући, треснуо меницу шалтерском службенику.
Љубав према отаџбини
Вајферт је човек који је заиста волео државу у којој је живео. Био је добар јахач и као српски коњаник учествовао је у ратовима. Жалостан што не може да се лати оружја у балканским ратовима, послао је српској коњици на дар вагон пива. Током Првог балканског рата 1912. платио је за 60.000 векни хлеба које су биле подељене изгладнелој сиротињи.
Како није имао потомства, за живота је делио оно што је стекао.
Београдском универзитету поклонио је вредну нумизматички збирку од 14.114 примерака претежно античког новца. Музеју града оставио је чувену збирку слика, скица и акварела старог Београда. У добротворне сврхе поклањао је имања, добиле су га и старе даме за дом на Дедињу, а дао је издашну донацију за изградњу зграде Српске академије наука и уметности. И када би остајао без паре у џепу био је у стању да позајми новац да би га некоме поклонио. На опаску да није штедљив одговарао је: „Треба давати да би се опет стекло“.
Тешко је побројати сва удружења – научна, просветна и хуманитарна, којима је Вајферт био оснивач или добротвор. Помагао је и Удружење гостионичара и хотелијера, Келнерски фонд и Удружење београдских пиљара. Једну цркву подигао је у Глоговцу код Бора где је држао рударску лабораторију, а другу Панчевцима. Лепа богомоља и данас постоји. Најпре је требало да буде капела у којој би били сахрањени Вајфертови родитељи Игњат и Ана. Срби из Панчева пожалили су му се да немају православну цркву са торњем и сатом који би сви могли да виде и црква је никла.
Ђорђе Вајферт је умро 1937. у 87. години живота. Опело му је одржано у панчевачкој Цркви св. Ане, а сахрањен је на панчевачком гробљу.
