Дописни члан Српске академије наука и уметности, књижевник и преводилац Данило Киш рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године. Породица Киш се убрзо по његовом рођењу преселила у Нови Сад. Ту је крштен по православним обичајима.
Склањајући се од антисемитске политике окупационих власти, породица се преселила у Мађарску, где је Данило завршио основну школу и ниже разреде гимназије. Његовог оца нацисти су 1944. године одвели у Аушвиц.
После Другог светског рата, Данило се са мајком и сестром преселио на Цетиње. Након завршене гимназије, 1954. године уписао се на Филозофски факултет у Београду. Дипломирао је 1958. године као први студент на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности.
Одрастање у тешким временима
Одрастање на простору оптерећеном друштвено-политичким превирањима, у времену испуњеном великим трагедијама, породични ломови Данила Киша, неизвесно детињство прожето страховима, личност и трагична судбина његовог оца, одредили су не само његов књижевни стил, већ и животни оквир, од почетка до краја.
Његово културно наслеђе проткано је јеврејском, српском и мађарском традицијом, а његова дела обојена историјском драмом он је својим књижевним духом претварао у поезију. Добитник је низа престижних домаћих и међународних књижевних награда.
Као преводилац и писац Данило Киш је од 1953. године сарађивао у многобројним часописима. Писао је песме, романе, приповетке, драме, есеје, полемичке расправе, преводио је са руског, мађарског, француског и енглеског. Осим тога, био је лектор за српско-хрватски језик на универзитетима у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Хонорарно је радио у Институту за књижевност и уметност у Београду и као драматург у позоришту Атеље 212.
Одликовало га је осећање за етичност
Данило је поседовао особину која данас интелектуалцима посебно недостаје – јако осећање за етичност, које носи из свога детињства. Суочавање са насиљем и неправдом определило га је да се насиљу и неправди свуда супротставља, у књижевности, као и у стварном животу.
Записао је: „Детињство је раздобље где постоји један моћан заједнички именитељ, јединствен за све људе, без обзира где живе и које су расе. Али постоје и различитости. Оне које су судбинске и опредељују шта ће ко постати у животу.
Без те „узнемирујуће различитости“ које је доносило моје јеврејско – мађарско – црногорско порекло и без недаћа свог ратног детињства, без сумње, не бих постао писац.“
Та етичност проистиче управо из раног сагледавања животних страхота, људске патње, бесмисленог, суровог злочина на којима су, како се чини, саздани темељи овог нашег света, некада, као и данас.
Када сазнање да смо бачени у такав свет дође у најранијој доби првог сазревања онда покрива трагичном сенком преостали део живота. Отуда и Данилов жесток глас против недужног људског страдања, како у Холокаусту, тако и у Стаљиновим гулазима.
Та тежња за правдом осећала се у сваком његовом поступку, сваком размишљању, било да је реч о политици, књижевности или свакодневном дружењу са пријатељима. Тражио је и од других оно што је сам поседовао: доследност, искреност, тачност. Ужасавала га је људска глупост једнако колико и траљавост, недаровитост, непоштење, а изнад свега власт човека над човеком оличена у диктаторским и тоталитарним политичким системима.
Дела Данила Киша
Најпознатији роман Данила Киша „Башта, пепео“ је велико дело о детињству и одрастању. Узбудљива слика једног света дата у моћној лирској светлости и у суочењу с највећим изазовима свог постојања.
„Час анатомије“ је једна од најпознатијих књига Данила Киша. Ово дело је велики полемички спис у коме овај писац говори о књижевности, својим делима, али и о политици и друштву. „Час анатомије“ је проистекао из велике полемике коју је Данило Киш водио крајем седамдесетих година поводом своје књига новела Гробница за Бориса Давидовича. Једна од кључних књига модерне српске књижевности.
„Енциклопедија мртвих“ први пут је објављена 1983. године у оквиру тадашњег издања Дела Данила Киша.
Преведена на све веће светске језике, ова књига је остала трајна инспирација генерацијама читалаца и тумача модерне књижевности. О овој Кишовој књизи написана је читава једна библиотека студија и критичких текстова. Новеле у књизи Енциклопедија мртвих, како је сам писац говорио, „у знаку су једне теме коју бих назвао метафизичком; од спева о Гилгамешу, питање смрти једна је од опсесивних тема литературе“.
„Горки талог искуства“ је књига Кишових разговора и сведочења. У овој књизи велики писац говори о својим књигама, о свом животу, о свом искуству, о пријатељима, о политици и судбини, о највећим изазовима пред којима су се налазили његови савременици. Разговори Данила Киша јесу нека од најузбудљивијих сведочења о нашој књижевности и друштву новијег времена.
„Гробница за Бориса Давидовича“ је најпознатија Кишова књига новела.
Објављена први пут 1976. године, Гробница за Бориса Давидовича је преведена на све веће светске језике, а о њој су писали неки од најпознатијих светских писаца друге половине XX века, попут Јосифа Бродског, Милана Кундере, Ђерђа Конрада, Петера Естерхазија или Вилијама Т. Волмана. Ова књига била је повод за једну од највећих полемика у историји српске књижевности, из које је проистекла и Кишова бриљантна књига „Час анатомије“.
Битно је споменути дела: „Псалам 44“, „Из преписке“ , „Лаута и Ожиљци“, „Мансарда“, “ Пешчаник“, „Ноћ и Магла“ итд.
Борба са карциномом плућа
Пред крај живота, Киш се борио са раком плућа. Његов најбољи пријатељ и кум, Бошко Мијановић каже да је редовно долазио на Цетиње, па су се тако срели и неколико месеци пред пишчеву смрт.
„Говорио је како не верује да ће се извући. „Осећао је да се приближава крај и рекао бих да је имао поприличан страх“, сећа се.
Иако је преминуо у Паризу, по Кишовој жељи, тело је допремљено у Београд. На сахрани је, тврди Мијановић, опело читао православни свештеник. „Тек тада сам дознао да је оставио опоруку да жели да буде сахрањен по православним обичајима“, каже, уз дозу зачуђености.
Међу мање познатим и ретко помињаним детаљима из пишчеве биографије је управо крштење.
„У мојој четвртој години (1939), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасло живот“, забележио је Киш у аутобиографији.
Киш је преминуо 15. октобра 1989. године у Паризу, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
