Они који су се те ноћи, четврте од почетка НАТО агресије, затекли на сремским прилазима Београду, видели су велику ватрену куглу која се попут комете кретала кроз облаке према западу. Визуелни ефекат је био такав да су многи помислили да ће пасти на њих, али се она срушила у околини села Буђановци.
Био је 27. март 1999. године, 20.42. Касније у току ноћи објављено је да је противваздухопловна одбрана Војске Југославије оборила амерички „невидљиви“ Ф-117А, на телевизији су приказани снимци олупине у пламену.
Касније се сазнало да је ријеч о подвигу ракеташа из Трећег дивизиона 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства, којим је командовао Золтан Дани. Успјех је постигнут старом, али и данас респектабилном, ракетом „нева“, којом је НАТО-у, а посебно Американцима, нанет шокантан ударац.
То је први и једини Ф-117А који је оборен у ратовима које су водили, а „невидљив“ је био само у пропаганди, ради се о авионима смањене радарске уочљивости.
Јединица спремно дочекала бомбардовање
Дани, данас пуковник у пензији, изјавио је за Танјуг да се његова јединица унапред припремала и да је скоро потпуно спремна дочекала бомбардовање. Војска Југославије је припремала борбена средства, обавила одређен ниво мобилизације, позвала резервни састав, увјежбала борбене радње до максимума и на тај начин спремна дочекала рат.
Објаснио је да ракетни систем „нева”, којим су располагали, није био толико мобилан, за прелазак са једног ватреног положаја на други ватрени положај требало му је око два и по сата, али са добро обученом послугом то је могло да се сведе на краће време, за отприлике сат и по времена, што је дало добре резултате.
„Сећам се да смо већ ујутру негде око шест сати добили приправност број један и укључили смо наша средства за евентуално извршење борбених задатака, да би после негде око поднева добили наређење да искључимо и да се пребацимо на нови положај. На тај основни положај у рејону села Јаково оставили смо макете да изгледа као да смо још тамо, а ми смо отишли на следећи ватрени положај у рејону села Шимановци, и тамо смо радили на превођењу борбених положаја”, рекао је Дани.
Олупина постала експонат у Музеју ваздухопловства
Обореним авионом управљао је амерички пилот Дејл Зелко. Успио је да се катапултира и падобраном спусти мало даље од мјеста пада летелице. Крио се по околним њивама и јаругама, избегавајући потеру. Тек пред свитање амерички спасилачки тим стигао је по њега хеликоптерима и евакуисао га у Тузлу, а одатле у Италију. Припадници тадашње Војске Југославије тврде да је мало фалило да буде заробљен, на лице мјеста су стигли мало послије Американаца, а и нису имали наоружање којим би ефикасно дејствовали по њима.
„Невидљиви” Ф-117А је четири године касније употребљаван у рату у Ираку и тамо ниједан није оборен, чиме је америчко ваздухопловство поновило успех из првог сукоба са том земљом 1991. године, операције „Пустињска олуја”. Неколико година касније авион је повучен из оперативне употребе, повремено се користи у неке пробне сврхе, медији спекулишу да на вежбама симулира дејство кинеских савремених невидљивих ваздухоплова.
Што се тиче „нашег невидљивог”, највећи део олупине је постао експонат у Музеју ваздухопловства. Лансирна рампа ракета, баш она са које је полетела „нева” која је приземљила Зелка, постављена је као сведочанство историје уз улаз у Генералштаб Војске Србије на Бањици, преноси Политика.
