Да ли се кинеска иницијатива „Пројекат и пут“ показала као спас за нашу економију?

„Појас и пут“ је посебно обрадовао народ у сиромашним државама Азије и Африке, које су деценијама биле запостављене од стране међународних финансијских институција којим господари Запади које су захваљујући њој први пут добиле прилику да дођу до преко потребних мостова, железничких пруга и аеродрома – до квалитетне инфраструктуре попут оне коју поседују развијене индустријске земље.

Неосноване критике са Запада

Иницијативу „Појас и пут“ покренуо је 2013. године кинески председник Си Ђинпинг током званичне посете Казахстану. До 2022. године она је обухватила преко 140 земаља. У склопу ње, сматра се, Пекинг је већ уложио око билион (хиљаду милијарди) долара у инфраструктурне пројекте у иностранству, углавном у Азији, Источној Европи и Африци.

Та иницијатива и, уопште, капиталне инвестиције Кине у иностранство већ неколико година трпе критике са Запада да представљају постављање дужничке замке.

Притом се као конкретан пример претераног задуживања према Пекингу нарочито узима случај Шри Ланке, а нешто ређе и Замбије, Кеније и Џибутија. (У медијима војнополитичког савезника САД Јапана, као пример кинеске дужничке замке, навођена је и изградња скупог ауто-пута Бар-Бољаре у Црној Гори).

Наиме, Шри Ланка је узела велики зајам у износу од око 1,1 милијарду америчких долара од кинеских банака за изградњу луке дубоког газа Хамбантота, која је отворена 2010.

Међутим, њен рад није доносио очекиване приходе, па влада у Коломбу није била у стању да врати дуг по уговореној динамици, већ је седам година касније била приморана да кинеске повериоце обештети уступањем деведесетдеветогодишње концесије за коришћење те луке. Штавише, 2022. године, услед последица пандемије и лошег економског управљања земљом, држава је доживела банкрот и тако постала миљеник западних медија када су у питању напади на кинеску спољну економску политику.

Но, Хамбантота не само што је грађена у периоду од 2008. до 2010, читаве три године пре објављивања инцијативе „Појас и пут“,

што њено помињање у вези са тим дивовским програмом изградње инфраструктуре чини нетачним и тендециозним, него је и највећи део спољног дуга Шри Ланке у тренутку банкрота (47 посто) отпадао на западне повериоце, Јапан и Индију, а само 11 посто на Кину.

Наравно, кинески пројекти унутар програма „Појас и пут“ су, типично за све сложене и крупне подухвате, искусили низ потешкоћа, као што су кашњења у реализацији или прекиди услед логистичких и финансијских проблема.

У том смислу, нарочито тежак је био период трајања пандемије ковида.

Међутим, истина је и да су десетине земаља света, нарочито оне у Јужној Америци и Африци, управо жртве дужништва према Међународном монетарном фонду, Светској банци и ОЕЦД-у, у којима доминирају капитал и бирократе са Запада, као и према англосаксонским и француским банкама и инвестиционим фондовима.

Кредити без присиле

Јасно је и да одговорност за прекомерно узимање кинеских кредита не лежи на кинеској страни која их нуди, већ у похлепи, амбицији и изборним и другим интересима локалних политичара у земљама које их узимају, јер не постоји никаква присила.

Када Кинези нуде своје кредите, техничко знање и грађевинске капацитете, они својим потенцијалним муштеријама не прете санкцијама и политичком изолацијом, већ их придобијају својим смелим идејним решењима, финансијским потенцијалом и ниским каматама.

Осим релативно повољних кредита, управо је неусловљавање политичким и идеолошким захтевима највећи узрок популарности пројекта „Појас и пут“ и уопште кинеских зајмова и улагања.

Пример за то је и Замбија, коју западни медији узимају за доказ „кинеског економског неоколонијализма“, где је унутрашњи политички притисак јавности на владу да обезбеди асфалтирање свих земљаних путева у држави исту навео на подизање нових кредита – које јој нико осим Кине није желео да пружи.

Упркос томе, спољни дуг те афричке земље према Пекингу износи само 17 посто њеног укупног задужења у иностранству.

Из САД и ЕУ се чују и снажне критике да се кинеских инвестиција и глобалне иницијативе за изградњу инфраструктуре треба клонити, јер је Кина „аутократска и недемократска“ држава.

Извесно је, међутим, да је реч о прилично празној идеолошкој фразеологији, јер форма и карактер унутрашњег политичког уређења Кине нису релевантни када су у питању инфраструктурни радови њених грађевинских предузећа у иностранству.

Такве јалове критике, напротив, само наводе на помисао о лицемерју Запада, који наводна аутократичност Пекинга протеклих деценија није омела да уложи стотине милијарди долара у фабрике и пословнице у Кини и прими крупне кинеске инвестиције у сопствену привреду.

Ти тенденциозни приговори додатно буде и сумњу у вези са демократичношћу самих земаља Запада, у светлу њихове цензуре друштвених мрежа, културе „отказивања“ неподобних или забране руских медија које спроводе последњих година.

Отуд, разложно је рећи да су те критике, као и злураде објаве да се иницијатива „Појас и пут“ гаси, које су као по команди пре пар година истовремено запљуснуле не само америчке и западноевропске медије, већ и њима блиске журналистичке испоставе на Блиском и Далеком истоку, углавном неоправдане – оне су превасходно израз немоћи колективног Запада да на смислен начин парира кинеској економској снази и утицају који из ње проистиче.

Економија изнад свега

Кинески мотиви за спровођење мега пројекта „Појас и пут“ су очигледни и разумљиви.

Мада политичари са Запада воле да нагласе како он представља настојање најмногољудније земље света да у империјалном маниру загосподари планетом, за кинеске компаније и државу он је најпре средство за остваривање и увећање прихода, а потом и за упошљавање капацитета који су за време две деценије убрзаног унутрашњег развоја деведесетих и двехиљадитих нарасли до те мере да је динамичнији излазак у иностранство постао неопходан за њихово даље одржавање.

Рад у оквиру иницијативе „Појас и пут“ је и начин да се осигурају саобраћајни коридори кроз које ће даље тећи роба, сировине и материјали које Кина увози и извози, односно, да се убрзају, појефтине и стабилизују транспорт и снабдевање.

Изградња брана, ауто-путева и пруга, мостова, аеродрома и нафтних терминала у склопу тог програма такође функционише и као конкретна демонстрација умећа и степена технолошког развоја кинеских предузећа, односно, као добра реклама која им може у будућности донети нове послове у иностранству.

Шупља критика као израз немоћи

Истина је да зајмови и инвестиције доносе и политички утицај, али наведени економски подстицаји за иницијативу „Појас и пут“ толико су бројни и снажни да истицање у први план наводне жеље Кине за политичком доминацијом над целим светом делује не само претерано, већ и злонамерно. Поготово када долази од оних који војну, политичку и економску хегемонију глобалних размера свесно и плански остварују деценијама, па и вековима.

Та неоснована оптужба је показатељ колонијалног менталитета, који у свему види борбу за превласт и моћ, те материјалну добит настоји да оствари кроз војне и политичке притиске уместо економске активности.

Она је и израз неразумевања Кине и њеног народа – њихове прагматичности и снажне усмерености на остваривање економског просперитета.

Ове тврдње је лако доказати: Кина у овом тренутку има једно трајно војно упориште у свету (базу у Џибутију намењену борби против сомалијских пирата), а САД, сматра се, преко 800.

Пекинг није члан ниједног војног савеза, док је Вашингтон исплео алијансу од 32 северноамеричке и европске државе и кује планове да је даље прошири преко целог Земљиног шара тако што ће оформити тзв. „глобални НАТО“, који би укључивао не само земље бившег Совјетског Савеза попут Украјине и Грузије, већ и државе као што су Јапан, Република Кореја или Аустралија.

Лимити пропагандног деловања

Реторика о сопственој демократичности и ауторитарности геополитичких такмаца попут Кине, те координисана медијска кампања дискредитације пројекта „Појас и пут“ Запад (и његове савезнике) може заштити од губитка тржишта и економског и политичког утицаја у свету само привремено.

Политичка елита у Вашингтону и Бриселу свесна је тога, па све чешће под разним изговорима потеже економске санкције против кинеских предузећа, попут увођења високих царина на њихове производе или ограничења локација и области привреде у које кинески капитал сме бити уложен.

Уводе се и забране за дељење технологија са кинеским компанијама како би се успорио њихов технолошки развој, наређује се продаја, или боље рећи, предаја предузећа у кинеском власништву америчким економским субјектима и врше притисци на земље које прихватају кинески капитал и технологију. Но, и ефекти тих мера могу бити само краткорочни.

Зато су лидери Групе 7 најразвијенијих земаља колективног Запада пре три године коначно одлучили да покушају да успоставе конкретни инвестициони програм који би био пандан кинеском „Појасу и путу“.

Реч је о пројекту „Поново изгради бољи свет“, који би требало да усмери неколико стотина милијарди долара њиховог капитала у инфраструктурне пројекте широм света, при чему би, теоретски, критеријуми за избор дестинација за улагање требали да буду транспаретнији и строжи када је у питању очување животне средине од кинеских. Тај пројект, међутим, још увек није одмакао даље од мртвог слова на папиру.

Пут заједничког просперитета

Парирање програму „Појас и пут“ и уопште расту кинеског економског утицаја у свету могуће је, дакле, на два основна начина: кроз уцене, претње и притиске или кроз инвестиције, изградњу инфраструктуре и трансфер знања и технологије. Први је деструктиван јер подразумева фабриковање атмосфере страха и неизвесности и слаби трговинску размену и економску активност.

Други значи рад, стварање и економски раст, односно, подстицај општем друштвеном напретку.

Док Запад у иностранству троши стотине милијарди долара на наоружавање, отварање и одржавање војних база и финансирање опозиције непослушним режимима, Кина ван својих граница исто толико новца улива у плетење мреже саобраћајне, енергетске и пословне инфраструктуре.

Кинески пут је пут изградње заједничког просперитета, а не ометања туђег економског развоја и подривања влада.

Зато су кинески кредити, предузећа, пословни пројекти и званичници добродошли свуда где не постоји колонијални менталитет и идеолошко слепило.