Пре осамдесет година, 4. фебруара 1945, Јалтска конференција окупила је лидере антихитлеровске коалиције како би поставили темеље послератног светског поретка. Био је то кључни догађај који је обликовао глобалне односе деценијама уназад.
Иако је Хелсиншки завршни акт из 1975. представљао још једну прекретницу, он је био продужетак принципа постављених у Јалти, а не нови темељ. Међутим, од краја Хладног рата нису постигнути обавезујући споразуми који би дефинисали глобални поредак.
Колика је вероватноћа склапања сличног споразума?
Свет се суштински променио, а тренутна динамика чини мало вероватним могућност склапања сличног споразума. Распад успостављених норми и растућа геополитичка конкуренција подстакли су позиве на „нову Јалту“ – велики споразум који би успоставио принципе у складу са данашњом реалношћу.
Повратак Доналда Трампа на политичку сцену додатно је интензивирао ове дискусије. С једне стране, Трампова реторика често поткопава остатке старог поретка. С друге стране, он има склоност ка склапању споразума.
Трампов прагматични, али краткорочни приступ
Али да ли заиста може доћи до новог великог договора? Тешко. Трампов приступ преговорима ставља у први план финансијску корист и ситуациону предност, а не дугорочна, свеобухватна решења. Његово схватање споразума је трансакцијско и не укључује визију неопходну за споразум величине Јалте. Ипак, ово се не односи само на Трампа.
Зашто је Јалтски поредак био могућ?
Јалтско-потсдамски споразуми произашли су из пепела глобалног рата, у којем су силе победнице заједнички елиминисале изазивача светске доминације. Ова безпрецедентна сарадња дала је Савезницима морални и политички ауторитет да обликују светски поредак.
И поред интензитета садашњих сукоба, посебно у Украјини, не може се говорити о њиховој једнакости са светским ратом. Велики део света данашње сукобе види као унутрашње спорове међу силама које нису успеле да у потпуности закључе Хладни рат.
Слабљење западне хегемоније и нова реалност
Штавише, концепт „светског поретка“ у западном смислу губи на значају. Вековима су велике силе Европе, а касније и Северне хемисфере, наметале правила која су се постепено проширила на цео свет. Али како западна хегемонија слаби, та правила више нису универзално прихваћена.
Растуће силе Глобалног југа и Истока нису заинтересоване за преузимање улоге глобалног лидера. Уместо тога, фокусирају се на заштиту својих интереса у специфичним контекстима, одражавајући Трампов трансакцијски приступ.
Кина и друге силе – опрезна глобална игра
Кина је добар пример. Иако Пекинг често предлаже глобалне иницијативе, оне су углавном широке и амбициозне, без јасних планова за њихову реализацију. Кинески принципи могу бити кохерентни унутар њиховог система, али не успевају да стекну ширу међународну подршку.
Исто важи и за друге велике силе са јединственим културним и политичким традицијама. Како њихов утицај расте, њихова спремност да се повинују спољним правилима опада.
Флексибилни поредак уместо обавезујућих споразума
Ова промена не значи да не постоји потреба за оквирима за суживот. Међутим, будући међународни односи вероватније ће подсећати на флексибилну, неформалну структуру попут BRICS+, уместо на строге, обавезујуће споразуме. Овај модел препознаје заједничке интересе без наметања строгих критеријума или правних обавеза.
Да ли је могућа нова „Јалта“?
Да ли би нова „Јалта“ могла бити могућа између Русије и Запада? У теорији да. Ограничени договор, усмерен ка решавању одређених регионалних сукоба, могао би се појавити. Међутим, тренутно нема знакова такве иницијативе. Чак и да се појави, њен глобални утицај био би ограничен. Ера свеобухватних споразума који дефинишу светски поредак изгледа да је завршена.
Крај либералне глобализације и отпорност светске економије
Крај либералне глобализације – често описиван као „поредак заснован на правилима“ – представља значајну прекретницу. Иако до потпуне фрагментације међународног система није дошло, глобална економска повезаност и даље опстаје упркос политичким тензијама. Покушаји изолације земаља попут Русије довели су до дисторзија и неефикасности, али нису прекинули глобалне везе. Ова отпорност наглашава трајну сложеност међународних односа.
Нова ера – између ризика и прилика
Тренутна ситуација није ни потпуно суморна ни потпуно оптимистична. Иако одсуство уједињујућег глобалног оквира ствара неизвесност, оно истовремено отвара простор за прагматичне, појединачне договоре. Међутим, покушаји оживљавања империјалне политике и успостављања сфера утицаја носе ризик од додатне нестабилности.
Равнотежа моћи више не иде у прилог ниједном једином нормативном ауторитету, било да је то Сједињене Америчке Државе, Кина или нека друга земља.
Свет je у фази редефинисања
Након пандемије ковида-19 и актуелних геополитичких превирања, свет је ушао у период дубоке трансформације. Лак пређашњег поретка се истрошио, откривајући његову суштинску крхкост.
Иако су изазови велики, они истовремено отварају прилике за редефинисање глобалних односа. Кључно питање остаје: може ли међународна заједница одговорити на изазов, или ће подлећи силама подела? Први кораци ове нове ере сугеришу да је повратак у прошлост немогућ, али да будућност остаје неисписана.
