Београд је у периоду између два светска рата обележила интензивна изградња стамбене архитектуре. Ове околности утицале су на даљи развитак специфичне просторне организације стана у којем се огледао свакодневни живот појединца, од београдске средње класе до интелектуалне елите. Поред богато декорисаних фасада у стилу академизма, еклектицизма и ар декоа, архитекти су посебну пажњу посвећивали пројектовању улазних портала, холова и махом тежили својеврсном тотал дизајну захваљујући европским узорима.
У рату је уништено 30 одсто београдских станова, што је многе оставило на улици. Осим тога, потенцијал који је Београд почео да показује привукао је велики број људи да се из мањих места Србије и Југославије пресели у престоницу. Београд је одједном постао преплављен становништвом и сви су желели део његовог земљишта.
То је скоро било немогуће, с обзиром на то да је град био у рукама најбогатијих, који су чинили 10 одсто становништва. У првим деценијама 20. века богаташи су масовно зидали вишеспратнице у центру града по угледу на светске метрополе. Станове, који су најчешће били салонски, издавали су економски стабилнијим грађанима, док су сиромашни живели у напола срушеним уџерицама у центру или лоше опремљеним становима у насељима која су никала. Тако се појавила потреба за малим становима, које су чинили соба и кухиња. Атрактивни објекти ван ужег центра града привлачили су елиту да гради и насељава се у близини. Тако су у околини Белог двора почеле да ничу елитне виле које и данас красе тај део града. Остатак Београда такође се ширио деловањем имућних. У миграцији четрдесетпет хиљада руских избеглица које су у Краљевину СХС приспеле после пет евакуација са југа Русије од 1919. до 1921.год., међу стручњацима различитих вокација, нашло се и седамдесетак архитеката. До краја треће деценије, из различитих држава у расејању, стигло је још осамдесет архитеката и стотинак студената архитектуре.
Када се помене руска емиграција у Србију после Октобарске револуције, обично се мисли на белогардејце, који су се борили против црвене армије. Међутим, била и група од педесетак руских архитекта, сликара и других уметника, који су кроз 20. век променили мапу Београда.
Они су допринели развоју и модернизацији града, који је након рата био у рушевинама и заостао за западним стандардима. Захваљујући Русима, београдска архитектура је прерасла провинцијске стеге и приближила се културно развијенијим европским срединама. Ни неминовна модернизација српске архитектуре не би могла да се спроведе да руски емигранти нису обезбедили услове подизањем стручних критеријума.
