Корисници друштвених мрежа добро разумију шта значи синтагма „упасти у алгоритам“. Један упад може бити својевољан, други може бити изнуђен. Овај први генеришу лични афинитети, овај други корпорацијски интереси. Додуше, ни овај први случај није изван корпорацијског интереса и контроле. Што би се рекло, само да си „ти ту“; не у Титу, него у Метаверзуму, па макар слушао и „Јеванђеље у ораховој љусци“ о. Рафаила.
Закон и природа Метаверзума* (виртуелна стварност у којој обитавају наш ум и чула, док физички можемо бити било гдје, таман на рафтингу у кањону Таре) функционишу по принципу гротеске. То је свијет у коме се у исту, хоризонталну, раван егзистенције може, безмало, истовремено наћи све, и свето у профано. Рецимо, атрактивна плавуша и поука о. Рафаила. Може и бринета, што зависи, опет, од укуса корисника. Самим увођењем у исту раван неке силиконске љепотице и превазиђеног стајлинга о. Рафаила дјелује сабласно.
Па ипак, што се мог корисничког, па и когнитивног, па и интелектуалног апетита тиче, тај судар светог и профаног региструјем као искушење. И да не лажем, темељно погледам „љепотицу“, али се темељно удубим и у параболу о. Рафаила. Избор између царства љепотица и Царства небеског, безмало ме уводи у шизофрене расцјепе. Метаверзални алгоритмови од нас управо и очекују такву когнитивну дисторзију (појам добро знан клиничким и социјалним психолозима).
Како ипак разум па и душу ваља сачувати, разабрати смисао у смјеши Универзума и Метаверзума (смијешани најлакше се пију), почео сам помније да пратим те кратке наступе о. Рафаила на разним социјалним платформама. Сигуран сам да о. Рафаило ништа у погледу селекције или уређивања материјала не контролише, већ је то посао његових поштовалаца. Остављајући по страни такву „продукцију“, мини-бесједе, заправо одломци из ширих нарација, о. Рафаила препознајем као „Јеванђеље у ораховој љусци“ par excellence. И то дјелује тако спаситељски, љековито; то су праве благословене апорије, духовне мреже разапете на овом нашем виртуелном небу, у које о. Рафаило лови христолике рибе.
Ко год је имао прилику да слуша поуке о. Рафаила у цркви, или пак на друштвеним мрежама, и ко је у том стекао значајан континуитет, духовну издржљивост, заиста је био у прилици да искуси својеврсну благодат, да чује поуке, јеванђељске, сасвим адаптиране за потребе савременог човјека, изгубљеног, располућеног у царствима Метаверзума.
Милорад Дурутовић
