У Суду Босне и Херцеговине изречена је пресуда предсједнику Републике Српске Милораду Додику, а он је проглашен кривим због кривичног дјела „неизвршавање одлука високог представника“. Додик је осуђен на казну затвора у трајању од годину дана, те мјером забране вршења политичких функција у трајању од шест година.
Ова пресуда много ће утицати на политичку ситуацију у БиХ, те отворити бројне процесе и због тога је током више од годину дана колико је поступак трајао био предмет интересовања како медија у БиХ, тако и у региону.
Предмет овог текста неће бити консеквенце самог поступка на политичку будућност БиХ, нити дубље анализе проблема самог поступка, него само чињенице о томе зашто је поступак покренут, за шта је Додик проглашен кривим и шта ће се даље дешавати. Аутор ових редова није правник, па тако неће улазити ни у правну природу и материју самог случаја. Али овај предмет нема пуно везе са правом. Суштина овог текста је ближе објашњавање саме пресуде и како је до поступка уопште дошло како би и јавност у региону боље разумјела позадину свега.
И ово не пишем због Додика, нити да га браним, него због елементарног незнања које се појављивало у појединим регионалним медијима током изрицања пресуде, како о самом уређењу БиХ, тако и о самој пресуди. Све то довело је до збуњивања јавности.
Високи представник
Поступак против предсједника Српске Милорада Додика покренут на основу оптужнице Тужилаштва БиХ, а због кривичног дјела „неизврашавање одлука високог представника“.
Наиме, Босна и Херцеговина има високог представника, својеврсног међународног супервизора, који је требао у име потписница Дејтонског мировног споразума надзирати спровођење Дејтонског мировног споразума.
Њега је бирао и именовао Савјет безбједности Уједињених нација, а по надлежностима он је само могао да интервенише у појединим случајевима како би очувао мир. Но, већ у првим послијератним годинама, високи представници почињу да смјењују изабране представнике и да мијењају или чак проглашавају читаве законе. Дакле, појединац је уздигнут изнад Устава и закона једне суверене државе (за шта се БиХ сматра са свим својим особеностима у контексту дејтонског уређења) и могао је без сагласности Парламената и институција да доноси правила каква год жели.
И све се то донекле правдало међународном потврдом институције високог представника. Проблем настаје доласком Кристијана Шмита, њемачког дипломате, у БиХ. Наиме, он је први високи представник којег није изабрао Савјет безбједности Уједињених нација и његов легитимитет оспорен је од стране Републике Српске.
Легитимитет кроз кривично-правну материју
Међутим, Шмит се понаша као високи представник и дјелује као сви његови претходници, па тако 1. јула 2023. године намеће измјене Кривичног закона БиХ и уводи кривично дјело „неизвршавање одлука високог представника“. Дакле, другим ријечима, он свој политички и међународноправни легитимитет намеће кроз кривичноправну материју. Тачније, онај ко одбије да поштује међународно право и политичке одлуке тог појединца, одговараће кривично.
Ако бисмо банално представили ситуацију, Кристијан Шмит је себи овом одлуком дао заштиту од апсолутно сваког довођења у питање његовог постојања. Па тако, ако би он одлучио да ће дан у БиХ трајати 28 сати, свако ко би се томе успротивио или одбио да спроводи такву одлуку, завршио би у затвору, јер је предвиђена казна за ово дјело до пет година затвора, те мјере забране обављања политичких функција до 10 година.
Једна држава, која има своје органе и институције (и превише њих), дакле, може доносити шта год жели, па чак и да то буде јединствена одлука сваког грађанина у БиХ, ако један појединац каже да није тако, то неће бити тако. Замислите ситуацију да 100% грађана БиХ каже да је нешто бијело, уколико високи представник каже да је црно – биће црно, Ко не призна да он није у праву, ићи ће у затвор.
За шта је Додик суђен?
По овом члану Кривичног закона оптужен је и Милорад Додик, али и вршилац дужности директора Службеног гласника Републике Српске Милош Лукић. Додик је оптужен зато што је донио указ о проглашењу закона који је усвојила Народна скупштина Републике Српске, док се Лукићу стављало на терет то што је исти тај указ објавио у Службеном гласнику.
Према Уставу Републике Српске предсједник је надлежан да потписује указе о проглашењу закона, а процедуре су мање-више исте као у осталим земљама региона. Такође, закони се након усвајања и проглашавања објављују у Службеном гласнику. Тако би одбијањем да потпише указ Додик прекршио Устав Републике Српске, највиши правни акт у Републици Српској. Исто као и Лукић. Дакле, стављен је у позицију да би одбијањем потписивања, односно објављивања прекршили Устав, а потписивањем чине кривично дјело по основу наметнуте одлуке Кристијана Шмита. Направљена је ситуација у којој у сваком случају чините кривично дјело. С битном разликом – у једном случају кршите Устав који је израз народне воље у Републици Српској, а у другом кршите одлуку појединца.
Другим ријечима, појединац је суспендовао уставну надлежност предсједника Републике Српске, тиме деградирајући и саму институцију Предсједника.
О детаљима поступка, позадини и свему, рекли су довољно правници.
Пресуда Додику
А да све има политичку позадину, видјело се по пресуди. Поступак Додику и Лукићу су били обједињени и терети ли су се за исте ствари. Међутим, Лукић је ослобођен, а Додик проглашен кривим и осуђен на годину дана затвора и забраном политичког дјеловања шест година. И управо пресуда Додику унијела је највише забуне међу „прост“ народ у региону због паушалног извјештавања медија и незнања о основним стварима у БиХ.
Као прво, у питању је првостепена пресуда и тек у наредном периоду треба да дође до жалби, па и до другостепеног поступка. Након изрицања другостепене пресуде, она постаје правоснажна. Дакле, Додик не иде у затвор и још наставља обављати функцију предсједника Републике Српске.
Али, све и да Апелационо вијеће Суда БиХ потврди ову пресуду Додик вјероватно неће у затвор. Наиме, за казну затвора до годину дана могуће је да се казна откупи. Али, мјера забране, у овом случају забрана обављања политичке функције, остаје на снази. А сва суштина тог поступка била је у томе – да се политички забрани рад легитимно изабраном предсједнику на изборима 2022. године. Те резултате избора признао је и сам Кристијан Шмит.
Рефлексије пресуде
Иако је ово пресуда појединцу, у овом случају она ће оставити дубоке политичке посљедице у Републици Српској, али и Босни и Херцеговини. Јер сваки сљедећи предсједник који би одбио да се повинује одлуци високог представника доживио би исту судбину.
Ово кривично дјело сада постаје легализовано политичко оружје у обрачуну са неистомишљеницима и средство за контролу свих вршиоца функција у Републици Српској од стране међународне заједнице.
Годинама је Милорад Додик оптуживан за бројне малверзације и криминалне радње, али Тужилаштво БиХ није урадило ништа по том питању. На бројне тврдње медија, опозиције, грађана о криминалу, корупцији, политичком трговином и утицајем, тужиоци су остали нијеми. А да су само 10% урадили као у случају „непоштовања одлука високог представника“, вјерујем да би добили велику подршку у Републици Српској.
На крају, сва поента је у томе да имамо и најпоштенијег, најчеститијег, најбољег предсједника. Да је на тој функцији човјек који има подршку од 100% народа, он би био у опасности да буде пресуђен као и сваки други криминалац.
И сва ненормалност БиХ лежи у томе – што и најпоштенији могу бити криминалци. Док ратни злочинци ходају слободно.
Александар Стојановић за Компас инфо
