Поезија је она појава, стихија која ствара нову реалност. Та нова реалност је у ствари уплив вечности у проток времена, али и у сваки други ток. Она је будући нејака, и привремено настањена на маргинама ове стварности пренасељеној вестима, надутој информацијама сваке врсте, корективни фактор. Јер само поезија данас може да обухвати све сфере којима се пројављује свет, човек, Бог. Поезија то ради без преврата, без револуција, без мировних споразума, или ратних савеза. Поезија није оптерећена научним методама, баш из разлога јер ништа категорички не тврди. Не тврди, али потврђује. Поезија није обавезна ни законима, уставима, јер она поставља правни поредак и ма који мотиви били у њој обрађени, боље речено испевани, они су увек истинити. Јер песма је нова синтеза, нова стварност, ново друштво, нова наука, нова религија. Она се може тумачити доступним средствима и системима, али увек остаје помало банално питање: Шта је песник хтео да каже? Али проблем је у самој поставци овог питања. Песник је већ рекао, односно, поезија је успоставила нову стварност, нову суштину, мали универзум користећи таленат и умешност писца да песму прихвати и саопшти је.
Али поезија није само у песмама и ту је можда највећа тајна. Тражимо је и налазимо у филму, новинском чланку, у фото-албуму, у путопису пријатеља са друштвених мрежа, у житијима светих, у животима радника у производњи, у репортажи о пустињаку који спава међу лисицама, у тренутку када се на врху планине укаже утврђење.
Поезија због тога дуго ваја, гњечи кали песника. Јер мора да постане песмовидац, мора да развије пријемнике поезије и да је свуда и на сваком месту примети, дочека и забележи. Због тога песмовидац, никако не може бити стихоклепац, јер његов задатак није да стихове ниже , већ је низање стихова само последица источника са кога се напаја његово биће.
Због тога Николај Велимировић у Религији Његошевој каже да песник својом суштином не може да буде део било какве организације, човечанске асоцијације, партије. Баш зато што је заточник поезије, заточник и језика кроз који поезија хоће да се пројави. Бела Хамваш поверава песнику још усамљенију улогу, а то је улога последњег чувара храма. Он каже, парафразирам, да су сви нестали и миропомазани монарх, и свештеник и сви други ауторитети који су се појављивали у историји и да су на њихово место дошли сумњиви типови. Једино песник, по Хамвашу остаје аутентичан и то не као глас, народа, глас цркве или глас неког покрета, револуције, већ пријемник и предајник поезије.
Онда се враћамо у данашњи тренутак. Тренутак када је количина података неизбројива, од које се многи разбољевају, од којих многи умиру, због којих се ствара нова религија под називом Теорија завере, јер људи морају да селектују податке, на њима одговарајући начин. Због свега песник 21. века мора да гради своју синтезу, уколико неће да се конзервира у неком периоду историје књижевности, а таквих је веома много. Синтеза мора да буде плод слободе, мора да буде истинска поетска слика, без обзира на форму, мотив, позивање на неки од књижевних праваца. Данас је песник лична синтеза, јер тако захтева тренутак и одговор који се мора супротставити дух у времена. Духу који разара заједнице, који мрви све на интегралне делове, који у исто време врши притисак на сваког појединца директно, лично. Можда је ово време у поезији нека врста поетског синкретизма. Као и сваког другог мешања и смешавања. Али једино поезија, поетика може имати сигурне користи од овакве синтезе. И када се поезија буде вратила, тако новорођена, језицима, народима којима је намењена, а који је данас не чују од буке различитих генерисаних података намењених потрошњи, уживању, бекству од стварности, имаће шта да им пренесе. Ако ништа друго, оно слободу и чисту поетику, поезис којим је свет и почео.
(Аутор је песник из Краљева.)
