У српској јавности, литератури, медијима, па и међу обичним народом, влада мишљење да је рат између Срба и Бугара 1885. године по својој природи био неправедан. Била је то авантура краља Милана који се ничим изазван умешао у заустављање бугарског националног уједињења, те стога није ни чудо што је Србија 1885. претрпела пораз у том рату. Да ли је баш било тако? Да ли смо се ми огрешили о Бугаре (а они тврде да јесмо наводећи да је напад на Бугарску био наш ударац у леђа) јер смо се умешали у легитимне тежње бугарског народа да иде путем свог националног уједињења? Чини ми се да се одговор на ова питања може наћи у једном, за Србе, мало познатом сегменту бугарске историје, а то су дешавања везана за избор бугарске престонице након ослобођења од Турака. О чему се ради?
Операције руске војске у рату против Турака 1877 – 1878 довеле су до ослобађања бугарских земаља. Како је руска војска напредовала у дубину османске територије, односно како је све више бугарских градова ослобађала, Русија је почела да уводи управу на новоослобођеним просторима. У бугарској литератури тај период историје зове се Привремена руска управа (1877 – 1879). Задатак Привремене руске управе (у даљем тексту ПРУ) је био да се будућа бугарска држава оспособи за живот довођењем руских чиновника, официра и уопште школованих људи на управљачка места. Другим речима, радило се на формирању државне управе, правног система, школства, здравства, војске итд. Руси су на споменута места постављали и образоване Бугаре. Дакле, кренуло се у процес формирања бугарске државе. Следом наведеног, једно питање је врло брзо искрснуло међу бугарским јавним радницима. Који град треба да буде престоница нове бугарске државе?
Најпре се говорило о Трнову као престоници. Велико Трново је била бугарска средњовековна престоница и њеним избором за престоницу обновљене бугарске државе нагласио би се континуитет између средњовековне и модерне бугарске државе. Међутим, од Трнова се одустало, а један од разлога за то је био и карактер становника Трнова.
Пловдив као место где се сместила Привремена руска управа, такође је био у оптицају као престоница. Од њега се одустало из два разлога. Прво, већи део бугарске елите је гајио неповерење према Пловдиву јер су оптуживали становнике тог града, а нарочито његову елиту, за склоност ка хеленизацији. Друго, објективни разлози су диктирали да се одустане од Пловдива као престонице будући да је дошло до ревизије Санстефанског мировног уговора и то путем Берлинског конгреса тако да је првобитно замишљена територија аутономне бугарске кнежевине доста смањена, а уз то подељена на два дела
– Кнежевину Бугарску која ће имати знатно већи степен аутономије и Источну Румелију за чији центар је одређен Пловдив, а која ће чвршће бити везана за Цариград.
Русе, као највећа бугарска лука на Дунаву, је такође предлаган за престоницу Бугарске. Разлози за то су били да је био највећа бугарска лука на Дунаву, затим што је због тога
био добро повезан са остатком Европе као и што је највише личио на европске градове у односу на остале бугарске градове. Занимљиво је да се у поткрепљивању идеје да Русе буде престоница Бугарске узимао и тај аргумент да је Београд као престоница Србије доста подесан за престоницу управо благодарећи чињеници да се налази на кључној речној комуникацији као што је Дунав. Спомињало се и Једрене, али убрзо је један град почео да се све више спомиње у бугарским јавним круговима. Била је то Софија коју је за престоницу протежирао Марин Дринов. Пре него што се наведу разлози који су Дринова подстакли да Софију предложи као престоницу, требало би записати који ред о животу овог бугарског првака.
Марин Дринов (1838 – 1906) био је бугарски историчар, филолог и ,,възрожденец” (,,възраждане” је појам у бугарској историографији који означава бугарски национални препород односно под којим се подразумевају корените промене у друштвено – економској, политичкој и културној сфери у 19. столећу). Образовање је стицао у једној од првих бугарских школа коју је водио Атанас Чолаков, а касније се школовао у Кијеву и Москви. У Русији је започео универзитетску каријеру на Харковском универзитету где је именован за доцента 1873. године. У звање редовног професора је унапређен 1876. године. Поред научне делатности, Марин Дринов је био врло ангажован као бугарски национални првак. Сматра се да је један од најзаслужнијих за кодификацију бугарског језика. Уживао је поверење у руским круговима тако да је да у време Руско – турског рата (1877 – 1878) био ангажован као главни саветник за бугарска питања при Главној квартири (Главна квартира у бугарском језику означава место где се налази главнокомандујући војске), а завођењем Привремене руске управе долази на чело одсека за народну просвету и духовна питања. Био је врло близак челницима Привремене руске управе и то најпре кнезу Черкаском, а потом и кнезу Дондукову (који је дошао уместо Черкаског на чело Привремене руске управе). После ослобођења Бугарске, вратио се у Русију где је наставио са својом универзитетском каријером у Харкову све до краја живота.
Међутим, Марин Дринов је оставио неизбрисив траг у бугарској историји благодарећи чињеници да је он највише протежирао Софију као престоницу Бугарске. Најпре је убедио кнеза Дондукова да седише ПРУ премести из Пловдива у Софију (премештај седишта је био последица одлуке Берлинског конгреса по којем је Бугарска подељена на два дела), а онда је међу бугарском интелигенцијом почео да шири идеју да је управо Софија најподеснији град за бугарску престоницу. Своју идеју је заснивао на три разлога.
Прво, Софија је била смештена у широком пољу тако да су му рељефни услови омогућавали да се устроји као добро уређен град.
Друго, Софија је била на Цариградском друму, важној комуникацији која је повезивала Азију и Цариград са остатком Европе.
Треће, Софија је, према његовом мишљењу, била У ЦЕНТРУ БУГАРСКИХ ЗЕМАЉА!
Овај трећи разлог не може, а да не привуче пажњу. Свако ко погледа карту Бугарске, приметиће да Софија није далеко од границе са Србијом. Како је онда у центру бугарских земаља? Реч је о томе што је у састав Бугарске по одредбама Санстефанског мировног уговора требао да уђе простор Пирота и Врања (а на Цариградској конференцији је предлагано да Ниш и простор западно од Прокупља уђе у састав Бугарске) као и комплет простор данашње Македоније. Не само то. Бугарска елита (нарочито интелектуална елита), како тада тако и данас, за исконске бугарске просторе сматра не само простор данашње југоисточне Србије него у појединим пројекцијама и комплет источну половину Србије, а предмет бугарског својатања је и простор КиМ (Бугарска и данас делује на простору КиМ чинећи штету нашим интересима. То је посебна тема). За простор Македоније је одвећ познато да је предмет бугарског својатања. Стога, идеја Софије као престонице Бугарске је нашла плодно тло међу остатком бугарске интелигенције иако је Берлински конгрес умногоме ревидирао одлуке Санстефанског мировног уговора јер је Софија била близу ,,поробљених бугарских крајева”.
Следом свега наведеног, тог 3. априла 1879. године у Великом Трнову је одржана Уставотворна скупштина на којој је, између осталог, донета одлука да Софија постане престоница обновљене бугарске државе! Дакле, бугарска елита је стала на становиште да је Софија центар бугарских земаља, односно да је иста близу ,,поробљених бугарских земљишта”. Иако је значајно, а често и пресудно, шта је елита једног народа мислила у вези неког питања од општенационалног значаја, није згорег споменути каква су струјања постојала, у овом случају, и међу бугарским народом. Преко овога долазимо до предвечерја Српско – бугарског рата из 1885. године.
Наиме, 6. септембра 1885. године изведен је пуч у Пловдиву и проглашено је уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Какво је било расположење бугарског народа у вези тог догађаја говори и сведочанство бугарског официра Стефана Кисова (1849 – 1915) које је забележио у својој књизи ,,Успомене и белешеке из Српског
– бугарског рата из 1885. године”. Кисов у тој књизи спомиње да је бугарски народ са великом радошћу примио вест о томе да се Источна Румелија ујединила са Бугарском. Навео је да су се пред његовим станом скупила маса сељака. Један од стараца, вели Кисов, почео је да благодари Богу пто је доживео уједињење Бугарске на шта му је други сељак одговорио да није крај националном уједињењу јер и Македонија треба да се присаједини Бугарској. Потом, извесни учитељ Дончо је рекао да није крај уједињењу уколико дође до присаједињења и Македоније јер треба да се са Бугарском сједине Једренски вилајет као Ниш и Врање! Старац Алтиков, који је био у тој маси, је рекао да је Господ добар тако да ће Бугари и то дочекати, дочекати да се цео бугарски народ уједини у једној држави.
Ово сведочанство је занимљиво из разлога што је бугарски народ сматрао да Ниш и Врање требају да се нађу у уједињеној бугарској држави. Другим речима, бугарска елита и бугарски народ су имали идентична схватања о томе где се налазе границе
њихове државе односно које су то ,,бугарске” области биле поробљене, а које су доцније морале бити ослобођене.
Ово је битно истаћи јер преко претходно наведених чињеница долазимо до питања карактера Српско – бугарског рата из 1885. Проматрајући ствари из бугарске историје, односно оно што су Бугари подразумевали под националним уједињењем, може се закључити да је било питање времена када ће се Србија и Бугарска сударити и то не само у политичком него и у војном смислу те речи. Стога, изгледа да је политички врх у Београду добро проценио ситуацију односно чему води уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, али исти није добро оправдао (у односу према свом народу, према унутра, али и према споља) само покретање и вођење рата, те су и сами резултати тог рата били такви какви су били.
Александар Мандић за Компас
