Suština Nobelove nagrade za književnost nije u promptnom medijskom vatrometu, nego u svesti da nobelovci treba da budu pisci čije knjigu nisu pekarski proizvodi pa da obajate
U četvrtak, petog oktobra, objavljeno je kako je Nobelovu nagradu za književnost za 2023. dobio šezdesetčetvorogodišnji norveški pisac Jun Fose. Bila je to jedna od onih odluka kakve se ne dovode u sumnju; mada je reč o ponešto tipičnom “starom belom muškarcu”, oko Fosea nema nekih političkih ili ličnih kontroverzi. Takođe, reč je u autoru koji se dokazao i kao pesnik i kao prozaik i kao dramatičar i kao književni prevodilac, a uvek u ponešto “uzvišenom” tonu, koketirajući skoro sa diskursom starinskog visokog modernizma.
Nema tu “žanra”, niti bilo čega “bobdilanovskog”. Proza mu je široko prevođena, drame su mu još šire igrane, čovek je već klasik. I finansijski od svog pisanja sasvim dobro prolazi. Nije milion evra za bacanje, kao ni ipak najtipičniji način ulaska u globalni kanon, ali čini se da Nobelova nagrada u životu gospodina Fosea neće previše toga promeniti.
Ono što se hoće desiti, čitaće ga i oni koje pre nisu. A i oni koji pre jesu, iz radoznalosti, sada će obratiti više pažnje. Ako ništa drugo, u knjižarama će njegove knjige stajati na boljim mestima, barem nekoliko meseci, to je kulturna logika poznog kapitalizma.
Knjiga stvorena za džep
Meni je ova Nobelova nagrada, i o tome ovde zapravo želim da pišem, ulepšala subotu, sedmi oktobar. Hteo sam da čitam nešto, a nisam znao šta i onda sam se setio da sam, ima tome i osam meseci u Hamburgu, kupio jednu dnevničku knjižicu Ani Erno, tada aktuelne nobelovke, i onda sam je vrativši se kući negde zaturio i posle mi nije ni pala na pamet. I nađem je u džepu kaputa koji očito u ovoj sezoni posle puta u Hamburg nisam više ni oblačio. Knjiga stvorena za džep, jedva sedamdesetak strana, one lepe bele esejističke “Fickaraldo” (Fitzcarraldo Editions) knjižice.
Nalepnica na zadnjoj korici otkriva da je knjiga plaćena 11 i po evra, u knjižari “Buchhandlung am Rathaus“, a da se na lageru nalazila od 26. oktobra prošle godine. Jasno je, bez Nobela je hamburški knjižar ne bi ni naručio.
Knjiga je na francuskom objavljena 1993. kao “Journal du debors”; u engleskom prevodu Tanje Lezli zove se “Exteriors” pa ću je i ja ovde zvati “Eksterijeri”. Ima, kažem, manje od sedamdeset stranica teksta, a predstavlja dnevnik (ili izvode iz dnevnika) koji je književnica vodila od 1985. do 1992, živeći u jednom od onih gradića što gravitiraju Parizu, a nisu u pravom smislu reči – predgrađa.
Ovaj dnevnik Ani Erno piše od svoje četrdeset i pete do svoje pedeset i druge godine života. U zrelim je godinama, ali nikako još nije “klasik”. Otud je možda i ovaj dnevnik toliko lišen ličnog. Ovo je praktično “dnevnik o drugima”, ali ne čak o bližnjima, nego prolaznicima, ljudima koje susreće u šoping centrima, međugradskim vozovima i metrou.
Godina kada je jedan svet skončao
Na neki čudnovat način, mada se stilski jako razlikuju, i mada ona programski beži od lirskog, ovaj dnevnik podseća pomalo na Handkeove zapise kao upamćeni trag analognog sveta. Stranica sa koje dolazi možda i najintenzivnija frustracija je ona gde autorka stoji u redu pred bankomatom, a to je vreme kad je to relativno nova mašina u svakodnevnom životu.
Takođe, mada kod nje nema nikakve sistematske vizije “Francuske koja se menja”, sa stranica ove knjige jasno se vidi Francuska koja nastaje da se ovaploti u Uelbekovim prozama. Skoro svi ljudi koje ona susreće su ili Arapi ili crnci ili Vijetnamci, a možda jedini put kad eksplicitno kaže da je pripiti sredovečni muškarac u prevozu belac, ovaj ima potrebu nekoliko puta glasno da ponovi da će glasati za Le Pena.
Nema nekog posebnog objašnjenja zašto dnevnik završava 1992. Nema takođe nikakvih referenci na raspad Jugoslavije, mada se u tekstu ponekad komentarišu novinski članci. Ipak, čitalac ima neko osećanje usuda oko te godine, možda i zbog vlastitog iskustva. Kao da je zaista te godine jedan svet skončao.
Knjige koje razgale
Ani Erno na jednom mestu pominje kako joj je poznanik rekao da se veliki pisci ne prepoznaju po ambicioznim romanima ili dramama, nego po sveskama usputnih zapisa. Ovi njeni “Eksterijeri” dođu kao nekakav dokaz toga. Knjižica koja se pročita za jedno popodne, u kojoj se ništa ne dešava, u kojoj žena sa dobrim smislom za detalj skicira neke vinjete, čita se sa užitkom i priziva na meditaciju.
Kaže Erno, recimo, da su ljudi verbalno uvek spremni za blasfemiju, ali da i kao ateisti više drže do svetinje predmeta, nego do svetinje vere. Lakše će vernik opsovati Boga, nego što će, makar i bez svedoka, pljunuti na raspeće. (Erno ne bi bila Erno da odmah posle ne dode: “Ili ga iskoristiti kao dildo”.) Ili kad kaže da se svaka revolucija na kraju svede na seksualnu fantaziju usmerenu protiv vladareve žene, navodeći kako je posle Markosovog pada na Filipinima u svojevrsnom muzeju izloženo donje rublje Imelde Markos: pet stotina svilenih gaćica i brushaltera koje su posetioci mogli slobodno da dodiruju; “žene da zamišljaju kako to rublje nose, a muškarci kako u njega ejakuliraju”.
Suština Nobelove nagrade za književnost nije u promptnom medijskom vatrometu, nego u svesti da nobelovci treba da budu pisci čije knjigu nisu pekarski proizvodi pa da obajate. Toliko mi je “svežih” knjiga prošlo kroz ruke poslednjih nedelja i meseci, a možda su me tek dve-tri razgalile na sličan način kao “Eksterijeri” Ani Erno. Ulepšala mi je subotu, kažem, a kupio sam je pre osam meseci.
Pojedenih i popijenih jedanaest i po evra po pravilu se brzo zaborave, dok s lepim knjigama ipak ne mora da bude tako.
