Руски председник Владимир Путин и председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп поново су разговарали телефоном. То је био њихов једанаести разговор од фебруара 2025. године.
У наставку анализирамо шта стоји иза званичних саопштења, зашто су ови разговори важни и како изгледају односи између САД и Русије након 15 месеци Трамповог председничког мандата.
Дух Анкориџа
Прошлог лета у политички речник портпарола из Кремља, ушао је нови израз: „дух Анкориџа“. Формално, он се односи на листу усмених договора постигнутих током историјског сусрета на Аљасци о принципима решавања украјинске кризе.
Током тог састанка, Трамп је одустао од захтева за тренутним прекидом ватре, док је Путин пристао на примирје тек након потпуног повлачења украјинских снага из Доњецке и Луганске области. Такав договор није ишао у корист украјинском председнику Владимиру Зеленском и омогућио је Москви да настави војну операцију.
Москва, међутим, овај проблем посматра из шире перспективе. Од почетка руске војне операције 2022. године, пажња читавог света усмерена је на Украјину. Глобалистички Запад уложио је све у економски, војни и политички пораз Русије, која се усудила да изазове западну хегемонију.
Трамп не придаје велики значај јединственом Западу и глобалистима
Трамп не придаје велики значај јединственом Западу нити глобалистима. Зато је стратешки циљ Кремља да раздвоји односе Русија–САД од односа Русија–Украјина (а самим тим и Русија–ЕУ), чиме би се разбила јединствена антируска коалиција.
Најбоље би било да се то постигне док је Трамп још на власти. Будућност америчке политике је непредвидива, али је мало вероватно да ће се поново формирати тако јединствен фронт против Русије. Зато је сада кључни тренутак за његово разбијање.
Такав сценарио би у суштини извукао САД из конфликта
Наравно, Вашингтон вероватно неће престати да снабдева Украјину оружјем нити да дели обавештајне податке. Међутим, уколико дође до „одмрзавања“ економских и политичких односа, сукоб више не би био егзистенцијалан, већ део шире геополитичке игре.
У том случају, САД би пружале ограничену подршку Украјини, док би Русија чинила исто за Иран, али би обе стране истовремено наставиле преговоре и тражиле заједничке интересе. Најважније, отворио би се простор за трговину и сарадњу.
Такав развој догађаја био би користан за обе стране, јер и Москва и Вашингтон морају да балансирају односе са Пекингом. То не значи да ће Русија окренути леђа Кини, али би делимично обнављање економских веза са САД дало Москви већу маневарску слободу – и обрнуто.
Унутрашњи отпор у Америци
Ипак, остварење овог сценарија за сада делује тешко, пре свега због снажног унутрашњег отпора са којим се Трамп суочава, укључујући и део сопствене администрације.
Током последњих 80 година, Русија је била главни „непријатељ“ у америчкој политици, и промена таквог начина размишљања неће бити лака. Због тога у протеклој години готово ништа није конкретно постигнуто – чак ни питања која су деловала решено, попут обнове рада амбасада, и даље стоје нерешена.
Рат у Ирану као прекретница
Ситуација се делимично променила са почетком рата у Ирану. У суштини, Трамп је укинуо америчке санкције на извоз руске нафте.
Може се рећи да је тиме само признао реалност – руска нафта је тражена услед блокаде Персијског залива – али за САД то представља значајан симболички потез.
Овај корак је важан јер Трамп наставља да руши табуе које је успоставила администрација Џоа Бајдена. Санкције, које су некада важиле за идеолошко оружје, сада постају обично политичко средство – а са тим је много лакше изаћи на крај.
Економски интереси изнад идеологије
Читав свет жели да обнови трговину са Русијом, а многе америчке компаније деле ту амбицију. Једном када се почетна баријера пробије, бројни лобисти – и унутар САД и на међународном плану – наставиће да гурају тај процес.
Парадоксално, док Европа уводи нове санкције Русији, Сједињене Државе их фактички укидају.
Међутим, овде није реч само о санкцијама, јер је Русија већ успела да их у великој мери заобиђе. Прави циљ је рушење „неприродне“ антируске коалиције, којој су се многе земље прикључиле под притиском. Без учешћа САД, та коалиција је осуђена на пропаст.
Шта је политички циљ Русије?
Политички циљ Москве је да обнови или развије билатералне односе са САД, без обзира на Украјину. У том сценарију, рат у Украјини би се трансформисао у сукоб између Русије и Европе, а не Русије и колективног Запада.
То објашњава и преговоре о мировном споразуму. За Трампа, то је прилика да се дистанцира од конфликта и представи га као решен проблем; за Путина, то је начин да САД изађу из сукоба и да се постепено обнове економске и политичке везе.
Москва нема илузија о спремности Украјине или Европе да преговарају. Али у овом сценарију, одговорност за кршење мировног споразума пала би на Кијев и његове европске савезнике.
То би, заузврат, послужило као оправдање за наставак војне операције до остварења постављених циљева. Истовремено, односи са САД, Јужном Корејом и другим земљама које пажљиво прате америчку политику могли би постепено да се нормализују.
Да ли је овај сценарио реалан?
Колико је овакав развој догађаја могућ? Искрено, шансе су мале. Али то не значи да не треба покушати.
Управо зато Путин и Трамп разговарају – и наставиће да разговарају.
