Редослијед емоција и реакција којима је испраћена премијера представе „Мартин удио“ по тексту Сање Савић Милосављевић и у режији Николе Бундала у Народном позоришту Републике Српске био је прилично чудно и несвакидашње искуство у домаћем театру.
Почело је искреним смијехом на добро познати менталитетски хумор динарског човјека, потом се како комад одмиче почиње јављати неки тупи бол негдје изнад дијафрагме. Често вам нешто необјашњиво стаје у грлу, затим широм сале крећу сузе које не можете зауставити и да то желите, а онда на крају почиње аплауз, који пријети да уздрма зидове Народног позоришта Републике Српске, као потврда да је публика гледала представу која се отргла свом предлошку и својим ауторима, претворивши се у нешто тешко објашњиво, нешто што у сваком свом сегменту надраста сцену на којој је одиграно.
Експлозија емоција и ауторска вјештина
„Мартин удио“ у своја три сата трајања полако, али сигурно, узима душу гледаоца чупајући из ње емоције, чудесне и страшне, радосне и тужне, прелијепе и трагичне, онако како то стварни живот ради човјеку у његовом овоземаљском постојању. Иако духовит, ово није забаван комад, нити је јефтино манипулисање туђом трагедијом, ово је позориште која немилосрдно тјера публику да схвати да је присуствовала извођењу једне од најбољих представа у осам деценија постојања Националног театра.
Изласком глумаца на поклон у посљедњим моментима на сцени, аплауз се претворио у петнаестоминутну експлозију емоција, које су ансамбл представе оставили у стању које се ријетко дешава у театру, глумце у потпуној симбиози са својом публиком.
Одлука руководства НПРС да један од најбољих и најнаграђиванијих романа у модерној српској књижевности постави на сцену под умјетничким вођством саме ауторке, као драматурга и талентованог Николе Бундала, као режисера, испоставио се као потез злата вриједан.
У питању је комплексан и потресан роман који преплиће судбину три главна лика, Марте, сеоске кројачице из Лике, сарајевског шофера Душана и младе београдске студенткиње и умјетнице Иване у сложену породичну везу, чији се коријени и стабло развијају пратећи национални усуд српског народа са ове стране Дрине у другој половини двадесетог вијека.
Надахнуто и вјешто ауторка је избјегла потенцијалну замку великих националних тема, мудро стављајући фокус на приче малих, обичних људи, оних који трпе посљедице одлука вођа, политичара и идеолога, покушавајући да преживе мрвљење под немилосрдним точком историје на чији су пут стављени туђим одлукама и сопственим заблудама.
Режисеру Николи Бундалу остало је само да слиједи ову крајње функционалну поетику и максимално поједностави драматуршки поступак прилагођавајући текст позоришној сцени, што се претворило у убједљив режисерски тријумф. Његова представа је сведена на своју огољену суштину, минимална поставка једне монументалне приче, која се одвија у неколико различитих локација у временском распону од скоро седамдесет година.
Надахнута су и сценографска рјешења Драгане Пурковић Мацан, која је пронашла генијално и крајње практично рјешење са покретним аутобусом, који се, како текст од њега то тражи, претвара од превозног средства у сеоску кућу у Лапцу, студентски стан у Београду, дворану „Зетру“ из времена сарајевске Олимпијаде или избјегличке колоне у доба „Олује“, не губећи ни за тренутак на увјерљивости простора у којем пратимо наступ глумачке екипе.
Темпо и атмосферу сцене додатно појачава маестрална музика Петра Топаловића и видео-радови Петра Билбије, дајући из другог плана звучни и визуелни штимунг те дижући динамику зависно од потреба самог ритма нарације и режисерских рјешења.
Маестрална рола Наташе Перић
У тако ефикасно постављеном сценском простору остаје само да глумачка екипа буде достојна висине задатка, а она је у случају овог комада, на челу са Јовом Максићем као Рајком и талентованом Наташом Перић, као Мартом превазишла сва очекивања.
Ако се од ветерана Максића, Александра Стојковића, Николине Фригановић и Миљке Брђанин потпуно заслужено очекивало да без већих проблема изнесу своје роле Рајка, Душана, Милке и Ирене, начин на који Наташа Перић надахнуто и сигурно парира својим далеко искуснијим колегама одавно није виђен у домаћем позоришту.
Њена Марта је истовремено и разиграна сеоска дјевојка, скромна снаха, вјешта кројачица, преплашена млада мајка, несигурна супруга и трагична фигура слома једног свијета и једне породице, ни за тренутак не губећи на емоционалности и људскости свог карактера.
Из другог плана остатак ансамбла дискретно украшава игру главних протагониста (посебно Сенад Милановић и Анандо Ченић у вишеструким ролама), можда неки од њих, посебно млађи чланови екипе, на моменте изгубе контролу над својом игром, али и то је очекивано, с обзиром на вратоломан приповједачки ритам, ватромет емоција и мањак искуства и што ће постепено доћи на своје, сваким новим извођењем.
Аутентичан и универзалан комад
Народно позориште Републике Српске дуго је трагало за комадом који на овако аутентичан начин третира судбине људи с ове стране Дрине, али који је универзално разумљив гдје год буде игран, пише Глас Српске.
На крају су га пронашли на домаћем терену, претворивши га трудом, талентом и посвећеношћу у ремек-дјело у чијим ликовима можемо познати животе сваког од нас, али и сваког од њих, док чекамо да узмемо свој удио.
Тихи хероји нашег народа
Режисер Никола Бундало је ову представу посвијетио својој мајци и свим другим мајкама и женама које су биле тихи и скрајнути хероји свог народа.
Ово је прича која кроз судбину једне жене осликава многе друге, све оне које су кроз историју биле и остале чувари нашег огњишта. То су тихи хероји нашег народа, жене чија издржљивост преживљава све несреће, трагедије и недаће. Иако су многи погрешно тумачили да је ово прича искључиво о страдању, она то није. Ово је прича о животу. Страдање је неминовност која прати наш народ, али оно што је суштински битно јесте пут ка преживљавању и непоколебљива вјера да разговор и сјећање воде ка исцјељењу – рекао је Бундало.
