На Западном фронту 11. новембра 1918. године војници су славили победу — примирје и завршетак Великог рата. Славило се и у Београду. Али српски ратници су и даље водили борбе против окупатора — са мађарским трупама за Бачку и Барању, али и против Хрвата који су ратовали на аустроугарској страни. Борбе су се водиле и са бугарским комитама и Албанцима у јужној и Старој Србији. И то морамо да знамо.
Када је 2018. године обележаван јубилеј — стогодишњица завршетка Великог рата, један сраман чин морао је да се забележи и не сме да се заборави: када је Косово* било сврстано међу земље победнице у Првом светском рату. Велика срамота за ту и такву Европу.
То, међутим, није много чудно. Баш ти исти наши савезници, Французи и Енглези, захтевали су да им се сва помоћ плати. Чак и пертле за цокуле које су испоручене српској војсци пред пробој Солунског фронта — а да не говоримо о топовској муницији већег калибра. Чак и пертле! Опанци на ногама тих јунака више нису били употребљиви, а ми смо платили и савезницима и њихове пертле. И то морамо да знамо.
Али, као знак „захвалности“ што смо бранили Европу и своју отаџбину, ми данас имамо заставу Косова* међу земљама победницама у Цркви Нотр Дам у Паризу — баш тамо где су 1389. године звонила звона у част победе српске војске на Косову. Верујем да је то била провокација, а не непознавање историје.
Морамо да разумемо и политичке околности. Косово не само да није било учесник Великог рата — оно тада није ни постојало, чак ни као јужна српска покрајина. У то време један део је припадао Краљевини Србији, а Метохија Црној Гори.
Велики рат
Први светски рат био је један од највећих сукоба у историји. Трајао је од лета 1914. до јесени 1918. године. То је био освајачки рат који се водио између два савеза – Централних сила (Немачка и Аустроугарска) и Антанте (Русија, Француска и Енглеска).
Исправније је рећи Дан победе, а не Дан примирја – ми смо победили, нисмо изгубили рат.
Рат је завршен победом Антанте, а човечанство је претрпело огромне људске и материјалне жртве. Србија и Црна Гора учествовале су у рату на страни Антанте против Централних сила. Основни узрок рата била је тежња за поновном поделом света, колонија и превлашћу између Централних сила и Антанте. Само за неке земље, попут Србије и Црне Горе, то је био одбрамбени рат.
Капитулацијом Немачке, после четири године крвавог сукоба, завршен је Први светски рат у којем је учествовало 36 држава. Рат се водио у Европи, Азији и Африци. Од око 70 милиона мобилисаних, погинуло је и умрло од рана и глади око 20 милиона људи. Највећи губитак имала је Србија — чак 26% укупног становништва.
Безусловна капитулација потписана је у железничком вагону у француском месту Компијењ, 11. новембра 1918. године у 11 часова пре подне. Касније је, у знак освете, Хитлер наредио да Француска потпише капитулацију у јуну 1940. године у истом том вагону. Данас се у Музеју вагона у Компијењу налазе заставе свих савезника, међу којима је и наша.
Српска застава враћена је међу победничке у Компијењу тек 2009. године, јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а посебно не комунистичка застава с петокраком — јер су победници у Великом рату били Срби.
Дан примирја и сећање
Дан примирја обележава се од 1919. године у знак сећања на потписивање примирја и престанак непријатељстава. Сваког 11. новембра у 11 часова, Канађани, Аустралијанци, Британци и остале земље Комонвелта обележавају Дан сећања, одајући почаст онима који су дали живот за своју земљу.
У Београду се на Француском војном гробљу сваке године одржава церемонија у организацији Француске амбасаде у Србији.
У Великој Британији, Канади, Аустралији и Француској, 11. новембар је дан сећања на ветеране из Првог и Другог светског рата. У Америци се овај празник зове Дан ветерана.
Ослобођење Србије
Јуначка српска војска, под командом војводе Петра Бојовића, ослободила је Ниш 12. октобра 1918. године.
Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године после трогодишње окупације. Последњи окупаторски војници повукли су се преко понтонских мостова на Сави у Земун у рану зору.
За само 46 дана, од пробоја Солунског фронта, Прва армија војводе Петра Бојовића превалила је око 500 километара и стигла до Београда.
Цела Србија била је слободна 3. новембра 1918. године. Немачка је капитулирала 11. новембра, а пре ње су оружје положиле Бугарска, Турска и Аустроугарска.
Жртве и последице
Наталијина рамонда је цвет-симбол Дана примирја. Биљка са Кајмакчалана, названа по краљици Наталији Обреновић, позната је и као цвет феникс.
Србија је у Првом светском рату изгубила преко 1.247.000 становника, односно 28% укупног становништва. Од око 737.000 војника, живот је положило 379.000. Материјална штета износила је шест милијарди златних франака.
Највеће признање српској војсци дали су и непријатељи. Немачки кајзер Вилхелм бесно је поручио својим официрима:
„Допустили сте да 60.000 српских војника одлучи судбину рата!“
Заборав и неправда
После рата, Србија је остала осакаћена. Поднела је највеће жртве од свих зараћених страна. Ипак, трагично је што се домовина никада није одужила ратницима из Великог рата. Савез ратних добровољаца 1912–1918. Краљевине Југославије забрањен је без суда 1947. године.
Број инвалида био је огроман — могле су се од њих формирати читаве дивизије. Поред њих, Србија је имала и око 500.000 ратне сирочади. Тргови су били пуни сиротиње, а међу њима — јунаци са Цера, Колубаре и Кајмакчалана.
Добровољци из Великог рата често су били жигосани као издајници и повлачили су се у ћутање. Карађорђеве звезде и ордени Белог орла били су бачени у прашину и прекривени заборавом — зарад „братства и јединства“.
