Недавно сам читао текст о томе како је у последње време на Западу дошло до праве експанзије апликација које нуде виртуелне партнере. Дакле, реч је о експанзији AI chatbotова, који су дизајнирани да корисницима пруже искуство романтичне везе. Они препознају и одговарају на емоције корисника, памте њихове жеље и навике, уче из интеракција и пружају осећај сталне пажње и присуства. У овом тексту ћу намерно изоставити имена наведених софтвера. Они корисницима обећавају савршену љубав: партнера који никада не заборавља, који се не љути, увек слуша, увек бодри, увек је ту. И заиста, ово звучи као утопија, јер људи одвајкада сањају о савршеној љубави која не боли, која не изазива никаква негативна осећања. Замислите сцену. Екран светли у мраку.
Собу испуњава мешавина мириса кафе и устајалог ваздуха. На екрану прелепо лице које не постоји у стварности, умилни глас који није глас. Нежност која је програмирана. Ипак, срце лупа. Наизглед савршена љубав, без трзавица, без свађа око тога ко је вратио празну кутију сладоледа у замрзивач, без питања „зашто опет касниш“, без неугодне тишине и прекорног погледа. Сада је ту. У џепу, у телефону, у дигиталном простору. Виртуелни партнери који никада те не критикују, не љуте се, увек те слушају. Савршени. Превише савршени да би били стварни. И тако, док екран светли као мало дигитално светилиште, поставља се питање: Шта је заправо љубав? Једни ће рећи хемијски процеси у мозгу. Али ако љубав сведемо на хемијске процесе у мозгу — пажљиво дозиран коктел хормона који призива срећу — онда то јесте љубав. AI партнер савршено стимулише све те реакције. Мозак верује, срце поскакује.
То за наш мозак није нешто као љубав, него јесте љубав. Али никада нисам веровао да је љубав само хемија. Љубав су и ситне несавршености: разбацане чарапе по соби, промашени поклони за рођендане, тихе свађе због глупих ситница. Љубав је рањивост, несигурност, ризик. И ту настаје дилема: ако је однос са AI партнером савршен и лишен тензија које прате стварни однос, да ли је то још увек љубав? Или је то само сјајно програмирани одраз наших жеља? Можда само задовољење наше потребе за хемијским процесима у мозгу? Или је ипак само још једна комерцијална обмана? AI партнер има своје предности, никада не касни, никада не прави сцену када сте заборавили годишњицу, никада не преврће очима кад кажете глупу шалу друштву. Иако је ово савршенство примамљиво, у њему се крије врхунац отуђености. Добијамо подршку, али губимо нашу изложеност у односу.
Добијамо огледало својих жеља, али губимо сусрет са стварним људским бићем, оним које може да воли, да се дури, да нас изненади, да нас повреди. И док размишљам о овоме, осетим тиху зебњу. Јер, знате, AI партнер никада не може да вас разочара, али такође никада не може да вас изненади смехом, грешком. Просто је савршен. И тој савршености нема ништа људско. Можда не желимо свет у којем су односи само хемија без хаоса, само програм без грешке. Ноћу, разговори са AI партнером постају ритуал милионима. Свака реч у конверзацији биће увек темпирана савршено, шале долазе у право време, а разумевање никад не изостаје. И док се смеју екрану, у срцу им расте празнина. Колико год AI разумео и тешио, у односу са њим не постоји друго биће које дише, које греши, неко ко може да узврати истом мером. И у томе лежи суштина отуђености. Можда је то најдубља и најстрашнија усамљеност: бити вољен савршено, али од бића које не постоји изван наших потреба. Савршена веза без бола, али и без смисла који се рађа из несигурности. Ако свет масовно бира AI партнере, да ли је исправно омогућити замену за стварне односе, чак и ако корисници осећају срећу? Ако хемија у мозгу реагује исто, да ли то оправдава отуђење?
Корисници се понекад смеју, понекад се питају: хоће ли икада више моћи да воле стварног човека са свим његовим несавршеностима, грешкама и разбацаним прљавим чарапама по соби? Хоће ли икада осетити радост изненађења, благу љутњу, беспредметну свађу и затим мир који долази тек када се све прође заједно? И док ноћ пада, а милионима екран светли, намеће се питање: да ли човек може истински волети нешто што никада не може да га повреди и разочара? Хоћемо ли икада више моћи да осетимо истинску љубав са свим несавршеностима једног односа, или ћемо остати у овој утопији где све теже осећамо шта значи бити човек?
