Хепатитис Бе је одговоран за 50, а хепатитис Це за 25 одсто свих случајева рака јетре. Хепатитис је вирусно запаљење јетре изазвано вирусима хепатитиса (тип А, Бe, Це, Де, Е…). Највећи јавноздравствени значај имају вирусни хепатитис Бе и Це. У Србији је у 2024. години пријављено 439 случајева вирусног хепатитиса Бе и Це, што је 12 одсто више случајева него у претходној години (392), али скоро двоструко мање у поређењу са 2016. годином. Од почетка ове године, закључно са 21. јулом, пријављено је 139 случајева хепатитиса. Двоструко је више мушкараца међу дијагностикованим случајевима.
Хепатитис Бе је упала јетре узрокована вирусом хепатитиса Бе (ХБВ). Код половине инфицираних се у периоду од једног до шест месеци јавља акутни хепатитис, који у 80 одсто случајева има повољан ток. Код 10–15 одсто оболелих и код више од 50 одсто инфицираних без симптома развија се хронични хепатитис Бе. Прим. др Данијела Симић, епидемиолог и шеф Одељења за ХИВ инфекцију, друге ППИ, вирусне хепатитисе и туберкулозу Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, истиче да иако ће се већина људи опоравити од акутне болести, неки људи са хроничним хепатитисом Бе развиће прогресивну болест јетре и компликације попут цирозе и хепатоцелуларног карцинома (рака јетре). Хепатитис Бе је одговоран за 50, а хепатитис Це за 25 одсто свих случајева рака јетре. Ове болести могу бити фаталне.
– Хепатитис Цe је вирусна инфекција која погађа јетру узрокована вирусом хепатитиса Це (ХЦВ). Акутне ХЦВ инфекције су обично асимптоматске и већина не доводи до болести опасне по живот. Симптоматска акутна ХЦВ инфекција је ретка. Ако се јави, већина људи нема симптоме и може проћи између две недеље до шест месеци од инфицирања пре појаве симптома. Код око 30 одсто заражених вирус се спонтано елиминише из организма у року од шест месеци од инфекције без икаквог лечења. Преосталих 70 одсто особа ће развити дуготрајну, хроничну ХЦВ инфекцију. Код њих се ризик од цирозе креће од 15 до 30 одсто у року од 20 до 30 година – наводи др Симић.
Неки људи имају акутну болест са симптомима који трају неколико недеља. Јављају се грозница, осећај јаког умора, губитак апетита, мучнина, повраћање, бол у стомаку, тамна мокраћа, бледа столица, бол у зглобовима, жутица (жута пребојеност коже или очију). Код особа са цирозом од симптома се могу јавити: необјашњиви умор, жутица, појава пауколиких младежа, бол и оток под десним ребарним луком, отицање целог стомака, отицање ногу, спонтане модрице по кожи, промене ритма сна, збуњеност… Хепатитис Бе се најчешће шири са мајке на дете при рођењу или хоризонталним преносом, посебно са зараженог детета на неинфицирано дете током првих пет година живота. Инфекција хепатитисом Бе стечена у одраслом добу доводи до хроничног хепатитиса код мање од пет одсто случајева, док инфекција код одојчади и у раном детињству доводи до хроничног хепатитиса у око 95 одсто случајева. Ово је основа за давање приоритета вакцинацији одојчади и деце.
– Такође, ХБВ се преноси излагањем зараженој крви и телесним течностима, као што су пљувачка и менструална, вагинална и семена течност. Пренос се може догодити дељењем или поновном употребом контаминираних игала и шприцева или оштрих предмета, односно нестерилних инструмената при медицинским, стоматолошким и другим интервенцијама (на пример тетоважа, акупунктура, пирсинг, козметичке процедуре као што су педикир, маникир). Сексуални пренос је чешћи код невакцинисаних особа са више сексуалних партнера – напомиње др Симић.
Вирус хепатитиса Це (ХЦВ) је вирус који се преноси крвљу. Најчешће се преноси путем поновне употребе или неадекватне стерилизације медицинске опреме, посебно шприцева и игала, интравенске употребе дрога дељењем опреме за инјектирање, употребом нестерилних игала и другог прибора током тетовирања, пирсинга, трансфузије непроверене крви и крвних производа. ХЦВ се може пренети са заражене мајке на бебу, као и путем сексуалних пракси које доводе до излагања крви.
Хепатитиси Бе и Це се не преносе мајчиним млеком, храном, водом или случајним контактом као што су грљење, љубљење и дељење хране или пића са зараженом особом. Инфициране особе не могу бити добровољни даваоци крви, органа, ткива и сперме.
– Рано откривање особа инфицираних ХБВ и ХЦВ и лечење могу спречити озбиљно оштећење јетре и побољшати дугорочно здравље. Тестирање треба урадити и пре појаве симптома, а посебно ако су особе имале неко ризично понашање или интервенцију или имају повишене вредности јетриних ензима у крви (АЛТ и АСТ). Основна мера превенције хепатитиса Бе је правовремена и комплетна вакцинација. Све бебе треба да приме вакцину против хепатитиса Бе што је пре могуће по рођењу (у року од 24 сата). Након прве дозе добијају се још две или три дозе вакцине у размаку од најмање четири недеље. Бустер вакцине обично нису потребне особама које су завршиле серију вакцинације од три дозе. Вакцина штити од хепатитиса Бе најмање 20 година, а вероватно и доживотно. Преношење вируса са мајке на дете може се спречити узимањем антивирусних лекова за спречавање преноса, поред вакцине убрзо након рођења. Када је реч о хепатитису Це, не постоји ефикасна вакцина. Најбољи начин да се спречи болест јесте избегавање контакта са зараженом крвљу. Људи са већим ризиком од инфекције укључују оне који инјектирају дроге, мушкарце који имају секс са мушкарцима, оне који живе са ХИВ-ом и оне који су изложени поновљеним здравственим процедурама – напомиње др Симић. Хронични хепатитис Бе је још увек неизлечива болест, али се може лечити доступним антивирусним лековима, који држе вирус под контролом. Лечење може успорити напредовање цирозе, смањити случајеве рака јетре и побољшати дугорочно преживљавање. Већина људи који започну лечење хепатитиса Бе морају га наставити доживотно, уз одговарајући хигијенско-дијететски режим живота.
– Трансплантација јетре се понекад користи код људи са цирозом или раком јетре у технолошки напредним земљама, са различитим успехом.
СЗО препоручује терапију пангенотипским антивирусним лековима директног дејства (ДАА) за све одрасле, адолесценте и децу до треће године са хроничном инфекцијом хепатитисом Це. Краткорочни орални, куративни режими лечења ДАА имају мало или нимало нежељених ефеката. Ови лекови у више од 95 одсто случајева могу излечити особе са хроничном ХЦВ инфекцијом, а трајање лечења је кратко (обично од 12 до 24 недеље), у зависности од одсуства или присуства цирозе – закључила је др Симић.
