„Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.“ (Псалам 136, 4-5)
Милошћу Божијом кроз последње три године посетих најстрадалнија места српске новије историје – Херцеговину, Републику Српску, Крајину, Далмацију и Космет.
Мало је рећи да су осећања помешана, али нећу ни мало претерати ако кажем да смо с Христом ПОБЕДИЛИ СВУДА!
Питамо се сви, логично, како је то могуће? После губитка територије, после прогона, смрти, после толико страдања и мучења…
А одговор се намеће сам. Псалмопојац, Давид, у Старом Завету, проси од Господа одговор- како ће певати песму Господњу на земљи туђој? Пита се исто оно што и ми данас. Читање псалама увек изазива у нашим исте трептајте који су и у срцу Цара Давида трептали.
А нама, исто као и Цару Давиду Господ даје одговор. Путем страдања, Крста, голготе, И НА КРАЈУ ВАСКРСЕЊА. Истим оним путем којим је Он ишао пре 2000 година.
Исто онако како смо славили Господа док је та територија по земаљским гледиштима била наша. Кроз Свету Литургију, молитву, пост и сједињење с Христом.
Наше Цркве, манастири, Православни Олтари, мученичка крв, Светитељи освећују и те територије, али и нама данас дају Божији благослов. Свети Новомученици Јасеновачки, Свети краљ Стефан Дечански, Свети Сава, Свети Кнез Казар Косовски из Царства небеског моле Господа за нас, а ми из Царски Олтара Далмације, Крајине, Дечана, Тврдоша, Крупе, Крке, Грачанице „Благосиљамо Царство Оца, Сина, Светога Духа“ и молимо се Господу за спасење.
И ако су се данас, после толико страдања, наши преци удостојили Царства Небеског, ако ми данас имамо Литургију, Цркву и пут Спасења и поред свих земних страдања на свим тим местима- значи да смо на добром путу. На путу поруге, муке, прогона, АЛИ И ВАСКРСЕЊА. Пре свега Васкрсења наших духа, њиховог препорода кроз покајање и враћање на пут Христа и Црква.
А свако кога је Господ удостојио да посети ове територије, врло јасно и недвосмислено је добио поруку од Господа, да нас Христос чува, брани, да смо и даље на путу страдања, али да су и Љубав и радост Васкрсења увек јачи и да спољашње страдање изван зидова манастира и Цркава, када крене Литургија, постају привидна и једва приметна као јутарња магла која бежи од сунца и рађања новог дана.
Може се рећи- ДА, МИ СМО С ХРИСТОМ УВЕК ПОБЕДНИЦИ, јер „Ако човек задобије сав свет, а души својој науди, каква му је корист?“ (Мк 8,36)
Христова перспектива – Једина трајна истина
„Зашто је пут безбожнички срећан, зашто живе у миру сви који чине невјеру“?
„Сине мој, не занемаруј карање Господње нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима.
Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара?“
Поучени овим речима апостола Павла, поучени животом, речима, страдањима, чудима и Васкрсењем Господа нашега Исуса Христа, и поред многострадалне и веома бурне историјске драме коју овај свет сервима нашем народу – не смемо а да се на запитамо имамо ли више права да јадикујемо, оплакујемо тужну судбину и и ропћемо над олујним налетима искушења или да, пак, у духу народне епике, јуначких песама Косовског, покосовској и устаничког циклуса, народног предања и Светосавља јуначки, стоички стојимо пред непријатељем лице у лице гледајући смрт, али сведочећи Васкрсење?
Ако пак, праведни Јов, старозаветни светитељ којега кушаше ђаво по допуштењу Божијем да се покажу његова вера и трпљеље, поверење у Господа и љубав према Творцу неусловљена материјалним благостањем, не ропташе на Господа већ, након што му је одузето сво земаљски благо, породица, здравље, заблагодари и будући без греха старајући, рече: „Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње“ (Књига о Јову, 1;21), колико тек ми, будући многогрешни и отпали чланови и удови Христовог стада и Светосавске Србије имамо мање права да ропћемо, да клонемо или да малаксамо у вери и нади? Колико ми имамо простора да, без покајања и поверења у Господа, тужно оплакујемо наше индивидуално и колективно битисање?
Значајне народе, своје угоднике и оне за које је спреман и спремљен тежак Крст, немимовно историја, безбожници, отпадници и сви они због којих Господ рече „Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“(Јован 15:18-19) саплићу, споплићу, нападају и руже, као и самог Господа. Управо је то и знак изабраности – не да си бољи, јачи, већи, утицајнији – већ да си Христов, дуготрпељив и многомилостив. Све оне Јеванђељске врлине, које чуваше наш народ, чојство, јунаштво, поштење – све је то, парадоксално, утицало да у материјалном смислу да не будемо већи, јачи, силнији од онога што јесмо, али да опстанемо и будемо своји и у Божијим очима немерљиво већи него други силнији, моћнији народиада који ведре и облаче у свету „који сам у злу лежи“. Када се буду сводили рачуни, по Страшноме суду, ипак ће бити битна само једна перпсектива, она која је овом свету, па чак и некад нама најдаља и често замагљена, али једина трајна. А то је Христова перспектива.
Дакле ако су нас праведни Јов, апостол Павле, па и сам Господ Христос поучили и научили да ниједно страдање није узалуд, да тмина ноћи одређује и бљесак јутра, да бол и патња Петка и Крста дефинишу и јачину светлости Васкрсење, одакле нама право, да малодушно или маловерно јадикујемо? Остаје нам оно најбитније, Права вера, Црква, Литургија и сачувана народна душа, остаје нам безмерно благо на небу и награда коју Господ спрема својим угодницима и вера и радост недењног Васкрсења у тренуцима боравка у аду након страдања овог тмурног и мрачног петка.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, ДОГОДИНЕ У КНИНУ!
