Свима је добро позната подела на „две Србије“. То је феномен у којем, наводно, поред једне Србије која се представља националном, патриотском, постоји и она друга која се представља грађанском, европском и либералном. Заправо, највећа трагедија је у чињеници да та подела не дозвољава постојање треће, четврте или десете Србије. Ако не припадате ниједном тору, они ће вас сместити у неки.
Нема много разлике између те две Србије – то су, у суштини, две стране исте медаље. И код једне и код друге, корен и суштина свега је тоталитарност. Ако се не уклапате у светоназоре и калупе било које од опција, бићете проказани, испљувани и облаћени на сваком месту.
Такав систем, у којем се све своди на „прву“ или „другу“ Србију, заправо је савршено оружје манипулације и контроле од стране различитих окупационих струја. Они су најбољи чувари окупације – само са различитих позиција. Више о том феномену говорио је професор Ломпар, који је до танчина објаснио суштину таквог система (који често назива Вучић – Брнабић системом).
Исти рецепт у другој режији
А најбоље то ових дана показује пример Новака Ђоковића – највећег тенисера у историји и једног од највећих Срба у историји.
Док Енглези ових дана најављују подизање споменика недавно пензионисаном Ендију Марију у Ол Ингланд клабу, Новака Ђоковића у Србији, на телевизијама са националном фреквенцијом, пљују особе попут Зоране Михајловић, Небојше Крстића, Предрага Сарапе, Драгана Вучићевића…
Енди Мари није имао ни приближне резултате као Новак Ђоковић, али је под притиском енглеске пропаганде увек стављан раме уз раме са највећим шампионима. И свака им част на томе. Српски медији, с друге стране, највећег свих времена – кога константно оспоравају на Западу неким небулозним статистикама, а који упркос томе поносно истиче своје српство и никада не одустаје од свог идентитета – омаловажавају и представљају као већег непријатеља од Наташе Кандић.
И није то ништа ново. Док није подржао протесте, Ђоковић је био највећи непријатељ оној другој Србији. Треба се само сетити објава пионира Горана Јешића, који је најављивао крај његове каријере док је трпео тортуру у Аустралији, али и огавних коментара те и такве Србије док је, као честити Србин, подржавао борбу за светиње у Црној Гори.
Другим речима, све оно што данас Новаку Ђоковићу ради машинерија Информера и Пинка, до пре неколико година радила је машинерија Н1 и Данас. Коментар: „Јесте велики шампион, али је обични примитивни националиста“, заменио је коментар: „Јесте велики шампион, али је издајник и пропагира независно Косово.“ О сулудости таквих тврдњи не треба ни трошити речи, јер ко уопште може озбиљно да коментарише било шта што напишу горе наведени?
Те две Србије се савршено надопуњују, јер оне појединачно никада нису испуњене. Владају испразношћу, примитивизмом, јефтиним политичким и медијским програмима. И онда, кад год се појави неко ко је остварен, елоквентан и културан, он постаје суштинска претња том систему и мета и једне и друге Србије.
Они и Ђоковић
Личности попут Ђоковића су оно што они никада неће бити. Зато им и смета. Они су недовршени производи, контрадикторни сами себи – лица која се читав живот представљају као нешто што суштински нису. Код њих је све лажно.
Ови први су националисти на батерије, букачи и галамџије. Њихов патриотизам има цену и не познаје жртву. За њих је љубав према држави љубав према власти. Ови други су либерали који би укидали слободе, поштоваоци „европских тековина“ које су ближе Хитлеровом поимању Европе; социјалисти који су суштински капиталисти; они који мисле да се помирење у региону постиже тако што ћемо само ми пружати руку и стално бити у улози кривца. И једни и други су на позицијама не због својих знања или квалитета, него зато што, као недовршени и контрадикторни, представљају идеалан материјал за контролу народа и државе. Стално су гладни власти.
Ђоковић је све супротно од њих. Својим радом је постигао све. И кад је био оспораван од свих, устајао је и борио се. На звиждуке није одговарао додворавањем, него борбом. Уз тренинге се образовао. Од Србије није тражио ништа, није јој ништа узео – само јој је давао. Свој успех је делио са целом државом и читавим народом. Никада није дозволио да упадне у блато подела које се овде ствара од ’45. Био је и остао истински патриота, Србин „старог кова“, и светски и наш.
За Ђоковића, патриотизам није да се само огрне заставом и услика. Он се никада не жали – него бори и побеђује. Њему није крив свет – он га је победио. Није му се додворавао и никада није био бескичмењак. Пред моћницима није савијао кичму, а за своја уверења био је спреман остати и без каријере. А ове две Србије – за једну плату или дневницу – продале би и сопствену децу.
Заправо, Ђоковић је отелотворење Србије, оне истинске и праве. Aко желите – треће Србије. Оне која се не ваља у блату и не упушта у јефтине поделе. Србије којој су рад на себи, сопствено достојанство и јака кичма – највећи облик патриотизма.
Закључак
Та идеолошка подела на две Србије је лажна, јер суштински она не постоји. Нити су ови први патриоте, нити су ови други некаква грађанска опција. То су типови који не разумеју концепт идентитета, националне самосвести и патриотизма. И једни и други су искључиви, ускогруди и прихватају само оне који су у оквиру њихових светоназора.
А највеће будале су они који сопствени идентитет заснивају на тој подели. Они који због људи или странке на власти мисле да је национализам притиван и они који због „друге Србије“ толеришу сваку власт.
