Kakvo mesto u životu hrišćanina zauzima naprsni krst? Zašto ga nosimo oko vrata? Zašto pravimo znak krsta? Ova pitanja su važna u delu našeg spasenja jer, za razliku od većine ljudi kojima je krst samo simbol hrišćanstva i ništa više, za prave vernike krst je mnogo više od simbola. Krst je stvarnost iskupljenja i oruđe spasenja ljudskog roda od greha i smrti, koje je ostvario Gospod Isus Hristos svojom smrću na Krstu.
Naprsni krst se stavlja na nas u Tajni Krštenja sa rečima Gospoda Isusa Hrista: „Odbacite, uzmite i idite!“ (Mk. 8, 34-36). Ove reči su suština hrišćanstva, one objašnjavaju šta znači biti hrišćanin.
U skladu sa tumačenjem svetih otaca, odbaci – ostavi gordost i grešni život; uzmi – prihvati životni krst koji Gospod dodeljuje svakom od nas, ne ropći, ne zavidi, ne tuži se na tešku sudbinu; prati – ići za Hristom putem Hristovim, živeći po zakonu Božijem, blagodareći za sve: i za dobre i žalosne trenutke. Pri tome, nije naše da sami sebi biramo krst, naša dužnost je da prihvatimo onaj koji Gospod postavi (ovde ne mislimo na naprsni krst).
Okrenimo se Jevanđelju: I dozvavši narod sa učenicima Svojim, reče im: Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i pođe za mnom. Jer ko hoće da spase dušu svoju, izgubiće je, a ko izgubi dušu svoju radi Mene i Jevanđelja, spasiće je (Mk . 8 , 34-36) – ovim jevanđeljskim redovima želim da počnem razgovor o ulozi krsta i krsnom znamenju.
Krst je naš barjak
Krst je simbol smrti na krstu Gospoda našeg Isusa Hrista. Ceo život hrišćanina treba da bude znak krsta, po rečima apostola Pavla: Ali ja ne želim da se hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, kojim mi je svet raspet , a ja svetu (Gal. 6:14 ). Ove i izjave drugih apostola – ljudi koji su videli Hrista – ne ostavljaju nikakvu sumnju da krst i krsni znak od samog početka postojanja Hrišćanske Crkve nisu samo korišćeni kao simboli, već su služili kao centralni koncept hrišćanske vere, izražavajući njenu suštinu.
Za prve hrišćane nošenje krsta predstavljalo je pravi podvig, deljenje Hristovih stradanja, posebno u vremenima gonjenja. Savremeni običaj, uz Krštenje, da se novokrštenom stavlja naprsni krst oko vrata nije se odmah pojavio. Prvi hrišćani su ispovedali svoju veru, nosili su medaljone sa likom zaklanog Jagnjeta ili Raspeća.
Još pre IV veka, kraljice Jelene, cara Konstantina i Životvornog Krsta na kome je Hristos razapet, bilo je uobičajeno među prvim Hristovim sledbenicima da uvek uz sebe imaju lik krsta – kao podsećanje na stradanja Gospodnja i ispovedanje svoje vere pred drugima. Prema priči Pontija, biografa svetog Kiprijana Kartaginskog, neki hrišćani su u trećem veku prikazivali lik krsta čak i na čelima, po ovom znaku su bili prepoznati tokom gonjenja i predavani na muke. Ovaj običaj je ostao u Koptskoj crkvi – verujući Kopti prave tetovaže u vidu krsta na ruci ili na čelu.
Naprsni krst
Prvi dokumentarni dokazi o nošenju naprsnih krstova datiraju iz početka 4. veka. Tako akti VII Vaseljenskog sabora svedoče da su sveti mučenici Orest (+304) i Prokopije (+303), koji su postradali pod Dioklecijanom, oko vrata nosili krst od zlata i srebra.
Kao što vidimo, krst kao oruđe za spasenje sveta od Isusa Hrista bio je predmet najveće počasti među hrišćanima od samog početka postojanja Crkve. Na primer, crkveni mislilac Justin Filozof (II-III vek) u svojoj Apologiji svedoči neznabošcima: „Krst je najveći simbol sile i vlasti Hristove“.
Nakon slabljenja i kasnijeg prestanka progona hrišćana, nošenje krsta postao je široko rasprostranjen običaj. Istovremeno, krstovi su počeli da se postavljaju na sve hrišćanske crkve.
Krštenjem Rusije ovaj običaj je prešao i kod nas. U to vreme krst je zauzimao posebno mesto u životu svakog pravoslavnog: nad krstovima su se zaklinjali, a razmenom naprsnih krstova postajali su braća. Prilikom izgradnje crkava, kuća, mostova, krst je polagan u temelj. Zna se i za običaj da se iz razbijenog crkvenog zvona izlivalo mnoštvo krstova, koji su uživali posebno poštovanje.
Postojale su dve vrste naprsnih krstova: „prsluk“ (nosi se na telu ispod odeće) i enkolpioni (od grčkog. „grudi“). Enkolpioni su se nosili preko odeće, a u početku su bili relikvija sa moštima ili drugim svetinjama. Nakon toga, kovčeg je dobio oblik krsta, a takav krst su mogli da nose samo carevi i episkopi. Moderni naprsni krstovi koje nose sveštenici vuku svoju istoriju do enkolpija.
O znaku krsta
Običaj krsnog znamenja neraskidivo je povezan sa običajem nošenja krsta. Takođe potiče iz vremena apostola. U III veku krsni znak je već bio duboko usađen u život hrišćana.
U raspravi „O kruni ratnika“, Tertulijan piše da krsnim znakom štitimo sebe u svim životnim okolnostima: ulaskom i izlaskom iz kuće i u svemu što radimo. Sveti apostoli su činili čudesa silom krsnog znaka. Hrišćani su isprva kršteni jednim prstom, naglašavajući tako veru u jednog Boga – za razliku od paganskog mnogoboštva.
Posle Nikejskog vaseljenskog sabora (325.), koji je formulisao dogmu o jedinstvu dveju priroda u Hristu, hrišćani su počeli da se krste sa dva prsta. Kada je Rusija krštena u pravoslavlje, u Vizantiji su kršteni sa još dva prsta, Ovaj običaj je prešao i u Rusiju.
Zatim, u 11. veku, za razliku od druge jeresi koja je poricala Trojicu Božiju, odlučeno je da se krsti sa tri prsta (simbol trojstva).
Blagoslovi i spasi
Međutim, danas je krst za većinu ljudi simbol hrišćanstva i ništa više. Ali za prave vernike krst je mnogo više od simbola. Krst je stvarnost iskupljenja i oruđe spasenja ljudskog roda od greha i smrti, koje je ostvario Gospod Isus Hristos smrću na Krstu. Upravo na Krstu, kroz bol i patnju, smrt i vaskrsenje, Sin Božiji pravi čin najvećeg Božanskog samopožrtvovanja iz ljubavi prema svojoj propadljivoj tvorevini. Svojom krotošću pobeđuje satanu, oslobađa čoveka od ropstva greha, otvara put u Carstvo Nebesko, osvećuje i daje nam Krst kao pobedonosno oružje za borbu protiv neprijatelja ljudskog roda – đavola. Dakle, osoba koja nosi Raspeće Hristovo svedoči o svom učešću u stradanju i vaskrsenju svog Spasitelja i u nadi na spasenje, a otuda i vaskrsenje čoveka za večni život sa Bogom. Krst je podsećanje na cenu kojom je kupljeno naše spasenje, to je pobeda nad đavolom, znamenje Božijeg trijumfa.
Ali krst postaje neodoljivo oružje i svepobednička sila samo pod uslovom vere i strahopoštovanja. „Krst ne čini čuda u tvom životu. Zašto“?! – pita se sveti pravednik Jovan Kronštatski i sam daje odgovor: – Zbog neverja tvog. Ako čovek nosi krst bez vere, onda naravno krst sam po sebi ne spasava i nema nikakvog značaja za čoveka. Uostalom, blagodat Božija ne deluje bezuslovno. Od čoveka se traži ispravan duhovni život po zapovestima Božijim, i upravo taj duhovni život omogućava da blagodat Božija spasonosno utiče na nas, isceljujući nas od strasti i grehova.
Reči koje su ispisane na poleđini krsta: „Sačuvaj i spasi“, mnogi razumeju samo u svakodnevnom smislu, zaboravljajući na dušu. Ali Gospod obećava da će nas spasti, pre svega, od strašne sile greha, kojom neprijatelj roda ljudskog uništava naše duše. Ali uz pomoć Božiju, čovek se može osloboditi vlasti greha, ne kažu uzalud sveti oci: „Neprijatelj je jak, a Gospod je svemoćan!“ Dakle, „Sačuvaj i spasi“ znači naše neumorno i od srca obraćanje Bogu sa molbom da nam pomogne da se pričestimo blagodatnom večnošću.
Uvek nosite krst
Veliki ruski starci su učili da se uvek mora nositi naprsni krst i nikada ga ne skidati, nikada i nigde do smrti. „Hrišćanin bez krsta“, pisao je starac Savva, „je ratnik bez oružja, i neprijatelj ga lako može pobediti“. Za pravoslavnog hrišćanina nošenje krsta je velika čast i odgovornost. Skidanje krsta ili nenošenje oduvek se shvatalo kao otpadništvo. Tokom dve hiljade godina istorije hrišćanstva, mnogi ljudi su stradali za svoju veru, jer su odbili da se odreknu Hrista i skinu naprsni krst – ovo je bio ispit.
U naše vreme, ovaj podvig učinio je ruski mladić Jevgenij Rodionov. Postao je mučenik za veru, zarobljen. Svaki dan mu je nuđen život u zamenu za skidanje krsta i prelazak na islam. Ženja nije skinuo krst, a 23. maja 1996. godine, na praznik Vaznesenja Gospodnjeg, ubijen je. Dan Jevgenijeve smrti bio je i dan njegovog rođenja. Imao je samo 19 godina. Glava mu je odrubljena, ali neprijatelji se nisu usudili da skinu krst čak ni sa mrtvog tela. Mislim da ovaj veliki podvig vojnika Jevgenija treba da posluži za primer mnogima, zapravo, svima koji iz nekog razloga ne nose krst ili ga nose kao neku vrstu ukrasa.
„Ne nosite krst kao na vešalici“, često je ponavljao pskovsko-pečerski starac Sava, „Hristos je ostavio svetlost i ljubav na krstu. Iz krsta izviru zraci blagoslovene svetlosti i ljubavi.
„S njim pobeđuj“
„Blago onima koji su poznali Hrista, koji su naučeni zakonu Hristovom, koji su izabrali put Hristov“ (Sv. Luka Vojno-Jasenjecki).
Ceo život hrišćanina, od dana rođenja do poslednjeg daha na zemlji, pa i posle smrti, prati Krst. „Ovo je znak našeg spasenja, sveopšte slobode i milosti Gospodnje“, poučava sveti Jovan Zlatousti.
Odnosimo se i mi prema Krstu kao prema najvećoj svetinji i oružju protiv đavola, da se što češće molitveno zaštitimo krsnim znamenjem, osvećujući tako svaki podvig i poduhvat.
Slava, Gospode, poštenome Krstu Tvome!
Jerej Kiril Andrijenko
