Пред сам крај фестивала одиграна је представа која враћа наду у то да се може озбиљно мислити позориште.
Редитељ Егон Савин у својој адаптацији чини до сада један од радикалнијих резова, не штрихова! Из ове прве Нушићеве комедије, али и често игране, избацио је више од пола ликова (нема Павке, Симе, Ивковића, госпа Марине, Секуле, Јовице) те оставио само оне који су суштински политички супарници, Јеврем (уверљиви и добри Александар Микић) и Срета (изванредни Тони Михајловски) са једне стране, и Даница (фуриозна Дарја Ризова), Спира (Јордан Симонов) и Спириница (Тања Кочовска), са друге стране. Тиме је задржао основни драматуршки ток радње и фокусирао се на сукоб који јесте политички, али и генерацијски и интелектуални. Код Нушића такође је Даница та која представља побуну у кући, али и у друштву, док овде Савин иде корак даље.
Даница је та која мисли, прави стратегију, кампању и коначно…носи панталоне. Као да нам поручује: Да, ми жене немамо формално право гласа, али зато можемо да усмеримо гласање, а у блиској будућности ћемо и гласати. Јеврем и Срета су и у овој верзији исти они Нушићевски типови, који виде само корист од политике, а не и њену суштину. То су они који олако тумаче нечије гестове и мисле да ако вам начелник стави руку на раме да сте ви прави избор за народног посланика.
Након тога следи куповина и трговина, подметање и прљавштина, и гажење по противницима. Зато политика и носи предзнак…прљава. Ипак, и даље су они нама симпатични, духовити и комични. Помало их и сажаљевамо, али тако је то хтео Нушић, те се и овде остварује у свој својој пуноћи духа. Читаву радњу комада Егон Савин је организовао у Јевремовој трговини. Пулт и простор испред и иза нега. Дакле, и сценографија (Весна Поповић) нам казује да је то место где се само купује и продаје.
Са улице у правилним размацима се чује жамор и галама, агитовање, певање и навијање. Ко побеђује, још се не зна. У последњем тренутку превагнуло је на страну Ивковића. Да ли због родбинских гласова или…? Крај је крајње озбиљан и суров. Опомењујући. Даница одлази и даје реч оцу да никада више неће прећи његов праг.
Политика је разорила најближе, душу породице. Има ли наде? Можда и има. Остају Јеврем и Срета да резимирају губитке, те да констатују како ће се све ово заборавити за годину дана, а онда у нове политичке победе. Како ће бити обичном народу…чуће се.
