Пре неки дан сам одлучио да поново прочитам неколико интервјуа, које је, у различито време, владика бачки Иринеј дао српском магазину „Печат“. Лично се знам са владиком, више пута сам са њим разговарао о разним актуелним питањима православног живота, дубоко га поштујем и узимам за себе много тога, што он каже или напише. Посебно оно, што се тиче проблема украјинског раскола, који је постао крајње болан изазов свеправославном јединству.
Митрополит Иринеј јасно указује – црквена подела у Украјини је резултирала поделом и по целом Православљу. Уосталом, погажени су канони и дошло је до незаконитог упада једне аутокефалне Цркве у канонски простор друге аутокефалне Цркве. Самим тим, наглашава јерарх, виновници легализације раскола су „поцепали ризу Христову“, као да нису знали за речи Светог Јована Златоустог и других великих исповедника Православља – а, највероватније су знали, али их није била брига – да грех раскола не може бити омивен и искупљен чак ни мученичком крвљу.
Штавише, владика упозорава да ће неуспех у регулисању постојећег канонског безпоредка имати непредвидиве катастрофалне последице – нови раскол унутар православног Истока, по својој снази биће много разорнији и дуготрајнији од оног између хришћанског Истока и Запада. Овај раскол би могао да нанесе непоправљиву штету мисији и сведочењу Православља у свету, и да уједно породи нову погубну еклисиолошку јерес.
Имајући све ово на уму, пажњу ми је привукла још једна важна напомена митрополита Иринеја. Она се тиче питања интервенисања румунске стране у црквене послове Молдавије. Према речима јерарха, жеља да се Кишињевско-молдавска митрополија одвоји од Руске православне цркве „није диктирана никаквим проблемом, а још мање било каквом стварном нуждом“. Напротив, ово, како је уверен српски митрополит, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике.
Зашто су ове речи толико важне? Зато што су оне упозорење на ризик од појаве још једне озбиљне линије поделе у светском Православљу, као и погоршавање садашњег канонског нереда.
Уосталом, оно што се дешава у Молдавији, у многоме понавља „украјински сценарио“. Реч је о упаду једне аутокефалне Цркве у канонски простор друге аутокефалне Цркве, о државној политици притиска на Кишињевско-молдавску митрополију, о претњи одузимања цркава и имовине у корист црквене структуре коју подржава румунска страна.
Постоји чак и директна подударност у таквом аспекту, као што ду посете предстојатеља Цркава. 2021. године константинопољски патријарх Вартоломеј је посетио Украјину. А 2025. године, на позив „Бесарабске митрополије“, може доћи до посете румунског патријарха Данила Молдавији.
Ми, православни Украјинци, добро памтимо шта је за УПЦ значила* посета поглавара Фанара Кијеву. После ње прогон наше Цркве се само појачавао, добијајући све моћније и разноврсније размере. Повећан је број отетих цркава, напада на клирике и верујуће, као и незаконитих пререгистрација статутарних докумената заједница. Поред овога, почели су да нас још активније гурају ка спајању, са верском организацијом оријентисаном ка Константинопољској патријаршији. А када се нисмо сложили са спровођењем овог сценарија, они су против нас употребили радикално средство – доношење закона о забрани наше Цркве. Дај Боже да овакви проблеми и процеси не постану стварност наше браће и сестара Молдаваца!
*) аукнуться – „вратити се да прогони“ је глагол који значи: имати последице или реперкусије у будућности, обично у негативном смислу. На пример, „лоше дело ће вас касније прогањати“ значи да ће та радња имати нежељене последице.
Било како било, нужно је бити свестан – одговарајућа црквена експанзија у молдавском правцу неће довести ни до чега доброг. Пре или касније ситуација ће „експлодирати“. И настаће нова линија поделе. Овога пута између Румунске и Руске православне цркве. Штавише, неке снаге би биле срећне, када би овај сценарио постао стварност. Уосталом, у таквом случају, на пример, повећавају се шансе да се румунска страна убеди у неопходност признавања легитимитета фанарске легализације украјинског раскола. А то би, пак, само погоршало ситуацију која се развила у светском Православљу и убрзало кретање ка дуготрајном расколу унутар православног Истока, који описује митрополит Бачки.
На срећу, увек постоји нада за обнављањем мира између Помесних православних цркава, и то управо зато, што је Сам Христос, а не било ко други или било шта друго, Кнез мира и Мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство… да оба сазда у Самоме Себи у једнога новога човека, стварајући мир, и да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему (Еф. 2:14-16).
Главно, а то је у нашој моћи – само не стварајмо својим рукама нове изазове и претње, способне да коначно уруше оквире свеправославног јединства.
