Процес који доводи до раздвајања Америке и Кине у трговини и инвестицијама истовремено доприноси стварању снажнијих веза између Кине и америчких савезника. Бела кућа није срећна.
Кад се ради о праћењу глобалних ланаца снабдевања, свега неколико компанија обезбеђује бољу мапу од Фокскона (Foxconn), компаније са највише уговорених послова у електронској индустрији. Ове године тајвански гигант је изградио или проширио фабрике у Индији, Мексику, Тајланду и Вијетнаму. Кинески произвођачки центри, који су донедавно били омиљени међу западним компанијама, су изашли из моде. Све гори односи између Вашингтона и Пекинга су довели до тога да бизниси постану све опрезнији у вези са геополитичким ризицима. Последица је да су у првој половини ове године Мексико и Канада више трговали са Америком од Кине и то по први пут за скоро две деценије. Мапа глобалне трговине поново се исцртава.
На први поглед ово је баш оно што су прижељкивали амерички политичари. Прво током мандата Доналда Трампа и сада током мандата Џоа Бајдена, званичници су усвојили невероватно велики низ царина, правила и субвенција – ускоро се очекује извршно наређење којим се уводи скрининг излазних инвестиција, што би био последњи у низу оваквих потеза. Циљ је да се ослаби кинески стисак над осетљиво важним индустријама, а мотив се готово прећутно подразумева: припрема за могућу инвазију на Тајван. Овај покушај да се умањи ризик трговине са Кином јесте угаони камен спољне политике Беле куће. Но, упркос опсежним настојањима и преобликовању трговине која је готово очигледна на основу статистика у новинским насловима, већина онога што је наизглед умањење ризика трговине заправо није оно што делује на први поглед.
Уместо да буду прекинуте, трговинске везе између Америке и Кине опстају – само се трговина обавља на замагљеније начине. Трговински партнери којима је склонија америчка влада обухватају државе попут Индије, Мексика, Тајвана и Вијетнама. Вашингтон се нада да ће у њима подстаћи „френдшоринг” (енг: friendshoring; измештање производње у пријатељске државе; прим. прев.) како би се заменио увоз који је раније пристизао из Кине. И трговина са овим савезничким земљама брзо расте: свега 51 одсто америчког увоза из „јефтинијих“ азијских држава дошло је прошле године из Кине, што је пад у односу на 66 одсто када је Трампова администрација по први пут увела царине пре пет година, према консултантској кући Кирни (Kearney). Проблем је што такође расте трговина између америчких савезника и Кине, што упућује да они често служе као центри за препакивање дефакто кинеске робе. То значи да иако Америка можда не купује онолико директно од Кине као раније, економије две земље и даље су ослоњене једна на другу.
Процентуално увећање увоза робе у САД из одређених азијских земаља и територија, поређење 2018. и 2022. године, према подацима консултантске куће Кирни (Фото: Економист)
Ради поткрепљења ове тврдње, погледајмо које су земље имале користи од смањења директне кинеске трговине са Америком. Истраживање Каролине Фронде са Калифорнијског универзитета у Сан Дијегу и њених сарадника испитало је динамику ових односа. Они су закључили да се земље које имају најснажније трговинске односе са Кином у појединим индустријама извукле највећу корист од преусмерења трговине – што сугерише да дубоки кинески ланци снабдевања још увек имају огроман значај за Америку. Ово је још тачније у категоријама које укључују напредне производне процесе где амерички званичници најжешће настоје да ограниче кинеско присуство. Кад се ради о овим добрима, кинески удео у америчком увозу опао је за четрнаест процентних поента између 2017. и 2022. године, док је онај из Тајвана и Вијетнама – земаља које обилато увозе из Кине – забележио највиши скок тржишног удела. Укратко, кинеска активност је и даље витална у производњи чак и најосетљивијих производа.
У пракси, начини заобилажења ограничења се разликују од државе до државе и у зависности од индустријских грана. Неколико производа може се прибавити само у Кини. Ово укључује неке обрађене ретке минерале и метале где кинеске компаније доминирају читавом индустријом, као што је издвајање и обрада галијума који се користи у производњи микрочипова и обрада литијума за батерије за електрична возила. Понекад извоз у Америку и остатак Запада из њихових савезничких земаља није ништа више него препаковање кинеских производа како би се заобишле царинске баријере. Међутим, најчешће се једноставно ради о механичким или електричним деловима које би марљиви увозници могли да пронађу и на другом месту, али су у Кини јефтинији и доступнији.
Проследи пакет
Сва три типа лажног раздвајања економија могу се пронаћи у кинеском дворишту. Последњи званични подаци, објављени 2018. године, који обрађују извоз земаља Асоцијације земаља југоисточне азије (АСЕАН), регионалног клуба, показују да је седам одсто вредности заправо могуће приписати неком облику производње у Кини – а ова бројка је вероватно потцењена уколико се у обзир узме колико је тешко раздвојити трговину. Фрешерови подаци указују да је значај Кине само порастао од тада. Земља је повећала свој удео у извозу у земље овог блока у 69 од 97 категорија производа које контролише АСЕАН. Електронски извоз који покрива све, од батерија и индустријских пећи до машина за шишање, експлодирао је. Током првих шест месеци ове године кинеска продаја ових добара у Индонезију, Малезију, Тајланд, на Филипине и у Вијетнам скочила је на 49 милијарди долара – што је скок од 80% у односу на пре пет година. Слични обрасци постоје и у страним директним инвестицијама, где је кинеско улагање у кључне државе на југоистоку Азије премашило америчко.
Табела директних инвестиција Кине (тамно плаво) и САД (светло плаво) у Индонезију, Малезију, Филипине, Тајланд и Вијетнам између 2018. и 2021. године, подаци ММФ-а (Фото: Економист)
И удаљеније фабрике обилују кинеском активношћу, што је можда најзначајније у аутомобилској индустрији. У Мексику је, извештава лобистичка група Национална асоцијација произвођача ауто делова (National Association of Autopart Makers), прошле године 40% оближњег офшоринга (nearshoring) било у местима где је производња измештена из Кине. Прописно их је пратило богато снабдевање репроматеријалом. Прошле године кинеске компаније су месечно извозиле 300 милиона долара вредне делове у Мексико, што је више него двоструко у односу на износ који су успевале да извезу пре пет година. У средњој и источној Европи, где последњих година аутомобилска индустрија доживљава процват, лажно раздвајање је још упадљивије. У 2018. Кина је обезбедила само три одсто аутомобилских делова који су довезени у Чешку, Мађарску, Пољску, Словачку, Словенију и Румунију. Од тада, кинески извоз је скочио, захваљујући брзом прихватању електричних возила, у чијој производњи ова земља све више доминира. Кина сада обезбеђује 10 одсто свих ауто делова увезених у средњу и источну Европу – више него било која друга земља изван ЕУ.
Чвршће трговинске везе између америчких савезника и Кине су парадоксални резултат америчке жеље да ослаби своје везе са Кином. Компаније паниче због погоршања односа широм Пацифика те спроводе стратегију „Кина плус један”, што значи да задржавају део производње у другој највећој светској економији, док остатак преносе у земље попут Вијетнама, који је у више пријатељски наклоњен Ујка Сему. Ипак, америчка тражња према крајњим производима из савезничких земаља такође повећава потражњу за кинеским полупроизводима, и изазива подстицај кинеским фирмама да делују и извозе са других, алтернативних локација. Иако је Епл – највећа светска компанија према тржишној капитализацији – преместио производњу изван Кине последњих година, ово долази уз извесну задршку: већина производње и даље се ослања на кинеске компаније. Технолошки гигант навео је 25 произвођача у Вијетнаму на својој званичној листи снабдевача. Њих девет потичу из континенталне Кине.
Процентуални раст увоза кинеских ауто делова у средњу Европу, од 2009. до 2023. године, према подацима Евростата (Фото: Економист)
Колико би ово стање ствари требало да забрињава творце америчке политике? У најгорем случају – рату у којем су испоруке добара између Кине и САД скоро у потпуно прекинуте – само индиректна сарадња са Кином или са кинеским компанијама на територији трећих земаља вероватно ће допринети повећању кинеске производње. Штавише, компаније се прилагођавају безбедносним правилима како би смањиле трошкове потрошачима. Али ово носи сопствене ризике: увереност да економско раздвајање увелико траје може да замагли колико је заправо и даље кинеска производња критично важна за америчке ланце снабдевања.
Најбољи непријатељи
Чињеница да се толико много производње у Азији, Мексику и деловима Европе на крају ипак ослања на увоз и инвестиције из Кине помаже да се објасни зашто су многе владе – посебно оне у Азији – непоуздани амерички пријатељи, барем када је посреди преусмерење ланаца снабдевања. После свега, уколико буду присиљени да једном за свагда одаберу страну, извозници ће претрпети огромну штету. Недавна студија истраживача ММФ-а моделовала је сценарио по којем земље морају да одаберу између Америке и Кине, с тим да је одлука о томе уз коју ће се од две суперсиле сврстати донета на основу обрасца скорашњег гласања у Уједињеним нацијама. Овакав сценарио, израчунали су истраживачи, смањио би БДП за најтеже погођене земље и до 4,7 одсто. Посебно би тешко биле погођене оне у југоисточној Азији.
Узимајући у обзир да је већина земаља очајна у потрази за инвестицијама и радним местима које доноси трговина, Америка није била кадра да убеди своје савезнике да умање кинеске улогу у својим ланцима снабдевања. Многе државе задовољно играју на обе стране – добијајући кинеске инвестиције и репроматеријал и извозећи завршне производе у Америку и остатак Запада. Стога је иронично да процес који доводи до раздвајања Америке и Кине у трговини и инвестицијама може да изгради снажније финансијске и трговинске везе између Кине и америчких савезника. Излишно је говорити да то није оно што је председник Бајден имао на уму.
Превод Милош Милојевић/zurnal.me
Извор: Економист
Узимајући у обзир да је већина земаља очајна у потрази за инвестицијама и радним местима које доноси трговина, Америка није била кадра да убеди своје савезнике да умање кинеске улогу у својим ланцима снабдевања. Многе државе задовољно играју на обе стране – добијајући кинеске инвестиције и репроматеријал и извозећи завршне производе у Америку и остатак Запада.
Стога је иронично да процес који доводи до раздвајања Америке и Кине у трговини и инвестицијама може да изгради снажније финансијске и трговинске везе између Кине и америчких савезника. Излишно је говорити да то није оно што је председник Бајден имао на уму.
