Јањичари (на турском: Yeniçeri, што значи Нова војска) били су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља отоманских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана Махмуда II.
Јањичари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешће са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.
Данак у крви је увео је султан Мурат II 1420. године, а процењује се да је на тај начин током 3 века од родитеља одведено између 200 и 300 хиљада дечака.
Прве јањичарске јединице су се састојале од заробљеника и робова
После 1380-их султан Мурат I је попуњавао њихове редове уз помоћ данка у крви, специфичне врсте пореза који се састојао у „давању“ мушке деце султану. Султанови људи би отимали одређени број немуслиманске, обично хришћанске, мушке деце (у почетку насумице, а касније према строгим критеријумима) одводећи их на обуку. То су углавном била српска, бугарска и албанска деца. Обично би бирали једно од петоро деце старости између 7 и 14 година, али се тај број мењао у складу са потребама за војницима. „Опорезивано“ становништво је било огорчено оваквом праксом.
„Према природи давања у освојеним хришћанским земљама под Турцима постојале су четири врсте пореза: порез у живој дјеци или данак у крви, порез у народној снази, порез у земаљским производима, и порез у новцу. Порез у живој дјеци или данак у крви плаћали су хришћани четири провинције, дајући султану 10.000 најљепше, најкршније и најздравије дјеце од 10 до 12 година. Та су дјеца турчена у Цариграду и врло брижљиво спремана за војнички живот.
Од њих су послије постајали они силни и чувени јаничари који су као пјешаци ратовали. Узимање овог пореза стављало је родитеље на неисказане муке и патње. Они су у свом очајном положају долазили на врло тешке мисли: често су навалично сами сакатили своју кршну и здраву дјецу, и најпослије почели су нејаку дјецу послије десете, а прије дванаесте године женити, да би их на овај начин задржали и сачували, знајући да Турци нису хтјели нипошто да раскидају брачне везе.
И ово је било једино спасоносно средство против узимања дјеце и тешког мучења родитеља. Давање данка у крви трајало је скоро непуна два вијека у српским земљама. Кад је завладала општа корупција у Цариграду, у првој половини XVII вијека, почело је давање данка у крви опадати и већ га је нестало 1656. године.“ (Петар Кочић, Прикази, забиљешке, чланци. Порези под Турцима, Објављено у Отаџбини бр. 6-7 из 1911. године)
Јањичари су били обучавани у строгој дисциплини (уз тежак физички рад и у практично монашким условима) у ађами оглан школама, где се очекивало да живе у целибату и да се преобрате у ислам. Већина је то и била учинила. Из свих практичних разлога, јањичари су припадали султану. За разлику од слободних муслимана, изричито им је било забрањивано да носе браду, осим бркова. Јањичаре су учили да сматрају корпус као свој дом и породицу, а султана као својег de facto оца. Само они који су се показали довољно јаким добијали су чин правог јањичара у 24. или 25. години.
Побуне јањичара
Јањичари су и сами постали свесни свог значаја тако да су почели да траже већа примања. 1449. су се по први пут побунили захтевајући веће плате, што су и добили. После 1451. сваки нови султан је био у обавези да плати сваком јањичару награду и да му подигне плату. Султан Селим II је 1566. дао јањичарима дозволу да се жене.
До почетка 18. века јањичари су имали толико престижа и утицаја да су могли да доминирају над владом. Могли су да дижу побуне, диктирају политику и спречавају покушаје модернизације војних структура. Преко дворских пучева су могли да мењају и саме султане.
Постали су земљопоседници и трговци. Такође су омогућавали синовима бивших јањичара да постану јањичари, а да претходно и не прођу комплетну обуку у ађами оглану.
Када су јањичари постали у стању да изнуђују новац од султана и када је породичан живот заменио војни, опала је њихова борбена готовост. Северне границе Османског царства су полако почеле да се сужавају јужно после друге битке код Беча. Јањичари су се опирали покушајима за реорганизацијом војске и 1622. су убили султана Османа II кад је он покушао да их замени. Такође су имали подршку у секти бекташија.
Бивши јаничар описује девширму
Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анадолију, где их чувају. Ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише да би ипак број био увек потпун.
A ове дечаке које из своје земље узима назива чилик. Оне које узима од непријатеља називају пвнџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.
Априла 1810. јањичари су спалили 2.000 кућа у Галати, а пролећа 1811. два пука су учествовала у топовској бици у Истанбулу.
На крају је Махмуд II морао да се их отараси, вероватно зато што је морао да плаћа високе плате за 135.000 јањичара, од којих многи уопште и нису били активни војници, а неки су чак били и покојни (командант је тај новац задржавао за себе).
1826. јањичари су схватили да султан образује нову војску. Неки извори указују да их је султан намерно испровоцирао како би подигли побуну. Између 14. и 15. јуна 1826, јањичари у Истанбулу су се побунили, али се овај пут већи део војске и становништва окренуо против њих. Спахијске, коњаничке јединице, које су биле одане султану, приморале су их да се повуку у касарну. Артиљерија је гађала касарну 15 пута проузрокујући огромне жртве. Преживели јањичари си били или погубљени или протерани. Две године касније, Махмуд II је запленио и последњи јањичарски посед.
Најпознатијих јањичари који су имали српско порекло били су Омер паша Латас и Мехмед паша Соколовић.
