Манастир Црна Река, посвећен Светим Арханђелима Михаилу и Гаврилу, је један од најстаријих и најзначајнијих српских православних манастира. Он се налази у планинском пределу на тромеђи Косовске Митровице, Рожаја и Новог Пазара, где се стапа са природном лепотом и богатством. Манастир је изграђен уз литице огранка планине Мокре Горе и припада Епархији рашко-призренској. Његова црква је саграђена у 16. веку, али постоји предање да потиче из 13. или 14. века и да је основан од стране архиепископа Данила или Светог Јоаникија.
Mанастир Црна река предиван снимак дроном уз још лепше појање Дечанских монаха pic.twitter.com/fnCWIt5wHq
— Севастократор (@Sevastokrator3) July 3, 2021
Манастир је културно добро од великог значаја и чува вредне фреске, иконостас из 1601. године и реликвије светитеља. Манастир је активан и о њему брину монаси који живе у складу са традиционалним православним правилима.
Фреске и мошти манастира
Манастир кроз векове никада није рушен, те је сачувао своју првобитну физиономију. У њему се чува и најдрагоценији српски фрескопис 16. века. Ктитор живописа и донатор црноречких сликара је раб божји Никола, богати властелин, насликан у скоро природној величини на западном зиду нише у необичној донаторској композицији. Међутим, највећа вредност која се чува у манастиру, јесу свете и целебне мошти преподобног Петра Коришког, српског подвижника из XIII века, који је живео и подвизавао се недалеко од Призрена, у селу Кориша, где недалеко од Марковог манастира и до данас постоји његова испосница. Његово свето и чудотворно тело пренето је у овај манастир негде у XVI веку, вероватно због скровитијег положаја.
Манастирска библиотека и писарница
О црноречкој библиотеци вековима су бринули монаси и свештеници. Манастир је током векова поседовао богату библиотеку рукописних и штампаних богослужбених књига. Када је у њему био Гиљфердиг, библиотека је имала тридесетак рукописа и, највероватније, још најмање толико штампаних књига. По његовом сведочењу највише је било минеја, служабника и октоиха. Ту се налазио и Поменик сопоћанског манастира и две књиге бугарске редакције. До 1856. године у ћивоту Светог Петра Коришког чувала се и књига коју је он „увијек носио“. Гиљфердинг је није затекао. По сведочењима с краја XIX века у цркви је било много књига писаних на кожи — „преко двеста ока“.
Црна река вечерас. pic.twitter.com/61ObmnC0W1
— Манастир Црна Река (@padreandrej) February 15, 2022
Књижницу с пуно старих књига писаних на пергаменту затекао је и Петар Костић. Међу њима је било и једно велико јеванђеље. Он каже „да нису све сачуване у целости, јер су многи листови однесени“. Записе са једног од таквих истргнутих листова објавио је Глиша Елезовић, а један од њих је припадао манастиру Љубостињи. О судбини осталих скоро да не знамо ништа, као ни за судбину већине књига. Неке су вероватно страдале за време пожара и похара. Друге су однешене. Данас се Сопоћански поменик, који је у Црну Ријеку вероватно донет с моштима Стефана Првовенчаног, налази у Петроградској библиотеци, где га је однео Гиљфердинг. Овај рукопис није значајан само за историју манастира, већ и читавог Ибарског Колашина.
У манастиру Црна Река се чувају чудотворне мошти светог Петра Коришког. Фреске у цркви су из 16. века. У порти манастира је сахрањен и новомученик Харитон, њега су обезглавили албански терористи 1999. године, његова глава никада није пронађена. pic.twitter.com/jsJASkp3de
— Севастократор (@Sevastokrator3) June 18, 2023
Књиге нису само чуване и набављене, већ су у самом манастиру и преписиване. Црна Ријека је била центар преписивачке делатности почетком XVIII века у време предузимљивог игумана Максима Добројевића. Поред осталих, у то време је овде боравио преписивао књигу један монах из Добриловине, што значи да је манастир био шири центар преписивачког рада.
Манастир Црна Река као центар просвећености и писмености
Поп Јеротије Станић, настојатељ и задужбинар црноречког манастира, родом из оближњег Оклаца, добио је 1891. године од турских власти дозволу за отварање школе и у Црној Ријеци. Према неким подацима та школа почиње да ради 1898. године. Њен први управник је био поп Павле Станић, син Јеротијев. Школа је била интернатског типа, а деца су учила и становала у конаку који је 1898. године подигао баш Јеротије.
Постоје сведочења да се у Црној Ријеци доста људи описмењавало и пре званичног отварања ове школе. На том послу су предано радили калуђери и свештеници, под сталном присмотром турских зулумћара.
Павлимир Глиговић назива Црноречки манастир „светом столицом наше писмености, националним жариштем у најсудбоноснијим часовима XIX века“
У манастиру се чувају и мошти Светог Петра Коришког, познатог српског подвижника из 13. века. Познато је и да је у 15. веку исихаст Јоаникије Велики провео неко време у овом добро чуваном манастиру.
Оно што је на сајту још наведено јесте да се очекује поштовање православних обичаја, посебно када се ради о облачењу и фотографисању које није свуда дозвољено.
Овај манастир се налази на подручју Рашке, у близини села Рибарићи јужно од Новог Пазара. До манастира се долази Ибарском магистралом, а до самог манастира воде уске серпентине.
Манастир је мало коме био познат 700 година, а дуго је био и напуштен, да би тек 1979. године поново дошло мало братство и оживело овај скривени драгуљ средњовековне културе, на чијем је ширем имању, удаљеном од манастира, као и у самом манастиру код можтију Светог Петра Коришког, иако о томе нема ни речи на страном сајту, откривено лечење „алтернативним“ методима.
