Свети Арсеније је велики јерарх српске цркве и наследник св. Саве на Пећком трону. Рођен је у селу Дабар или Бингули, у Срему 1219. године. Замонашио се још као јако млад у манастиру Светог Димитрија у данашњој Сремској Митровици. Арсеније је био одушевљен радом Св. Саве и убрзо одлази у манастир Жичу где постаје његов ученик, а затим и синђел. Због свог великог подвига и чистога срца, Свети Сава га је поставио за архимандрита Жичког манастира.
Свети Арсеније на трону пећких архиепископа
Када су Мађари напали српске земље, Свети Сава је Арсенија саветовао да пређе на југ наше земље. Он је за своје седиште изабрао Пећ и ту саградио манастир и цркву посвећену Светим апостолима, која је касније постала црква Вазнесења Господњег. Наследио је престо „архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године на иницијативу Св. Саве, који се повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Од тог момента Пећ и црква Св. апостола постају седиште Српске цркве и српских архиепископа. Заједно са краљем Владиславом пренео је мошти св. Саве из Трнова у манастир Милешеву. Свети Арсеније је мудро управљао српском црквом 30 година, а 1263. године се због болести повукао у метох Црнча, данашњи манастир св. Јована. Упокојио се након три године, 28. октобра 1266. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Св. Апостола у Пећи.
Историја преноса моштију
О моштима Светог Арсенија има доста записаних података. Запис из времена патријарха српског Јована Кантула из 1604. године говори да је манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Један запис из црквене књиге из Св. Ђођа у Призерну описује да су мошти Срба светитеља пребачене због напада од скита незнабожаца.
„Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737“.
19. век и пренос моштију у Ждребаоник
Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли.
Св. Арсенија нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску.
Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу. О овоме сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. . Део моштију Светог Арсенија чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.
Култ Светог Арсенија међу Србима
Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.). Тада је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене.
Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи и службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Псалтир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца.
Св. Архиепископ Арсеније се слави 28. октобра по старом а 10. новембра по новом календару. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.