После двонедељних протеста и штрајкова широм Србије, због непризнавања резултата избора 24. септембра 2000. године, централне демонстрације одржане су 5. октобра у Београду. На позив „Демократске опозиције Србије“ (ДОС) окупило се више стотина хиљада људи из целе земље. Mасовне демонстрације грађана приморале су тадашњег председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића да призна изборни пораз и оде с власти.
Прошлe су 24 године, а Срби још не могу да се договоре шта за њих представља 5. октобар. Једни говоре да се „догодио народ“, други да је племенита идеја злоупотребљена у периоду послије. Неки сматрају да је тада извршен пуч и да је Србија поражена.
Нерешива енигма
И дан данас 5. октобар је нерешива енигма за Србе и тачка спорења. Све оно што се десило тог дана остаје у измаглици разних теорија, тумачења и објашњења. Било како било, фактографија каже да је тог дана смењена власт Слободана Милошевића, до тада неприкосновеног (и често оспораваног) лидера Срба. Србија је добила новог лидера, тачније двојицу – Зорана Ђинђића и Војислава Коштуницу.
И данас трају трвења да ли је Србија тада постала демократска земља или је све било увод у протекторат. Тачно је да је владавина Милошевића била далеко од демократске. Његове присталице то оправдавају чињеницом да је земља била под сталним притисцима споља. Према њима, другачији начин владавине није био могућ. За његове противнике, Милошевић је своје поразе споља прикривао „диктатуром унутра“.
Док је за једне 5. октобар дан ослобођења земље, за друге је дан кад је срушена држава.
Многи су говорили да је у Србији завладала демократија, али све је више личило на анархију. Сплетке, подметања и различита размишљања нових власти о начину смене вишедеценијског комунистичког система проузроковали су да нова власт изгледа неспособно и смушено. Од огромних надања српског народа, разочарење је постало све веће. Помало и због тога што су се бројни кадрови СПС-а и ЈУЛ-а инфилтрирали у нову власт. Како се каже, само су преобукли одела.
Можда су Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница имали визију, вероватно, али дефинитивно нису имали алате да је реализују. Но, о њима суд треба оставити сваком појединцу. Али ваља рећи да многи – како критичари, тако и наводне присталице ове двојице – данас потпуно погрешно представљају њихову улогу и политику. Истина је, како то обично бива, негде у средини.
Шта се десило 5. октобра?
Почело је тако што је Савезна изборна комисија (СИК) оспорила победу Војислава Коштунице, кандидата Демократске опозиције Србије (ДОС) на изборима за председника СРЈ одржаним 24. септембра 2000. године.
Из СИК-а је саопштено да је Војислав Коштуница освојио 49 одсто гласова. То је према њиховим наводима, кандидата ондашње удружене опозиције могло само да одведе у други круг председничких избора заједно са Слободаном Милошевићем.
Савезна изборна комисија је утврдила да „ниједан кандидат у првом гласању није добио већину“. Саопштено да ће се обавити други круг гласања. Након тога су челници ДОС-а „позвали народ Србије на блокаду свих институција“.
Удружена опозиција (18 странака и покрета) је прогласила победу ДОС-а на председничким и локалним изборима. Позвали су грађане да се 5. октобра 2000. окупе испред Савезне скупштине и „супротставе изборној крађи коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Милошевићевог режима“.
ДОС је Слободану Милошевићу поставио ултиматум да до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима одржаним 24. септембра.
Захтевано је и да генерални директор, главни уредник и уређивачки колегијум Радио-телевизије Србије поднесу оставке, да РТС промени уређивачку политику и омогући објективно информисање о збивањима у Србији.
5. октобар, демонстрације
Војислав Коштуница, председнички кандидат ДОС-а, затражио је од Слободана Милошевића да призна пораз у првом кругу председничких избора и указао на опасност од избијања отворених сукоба у Србији.
Присталице ДОС-а су од раног јутра пристизале у Београд из целе Србије, предвођене опозиционим лидерима. Полиција је безуспешно покушавала да заустави колоне демонстраната на локалним и регионалним путевима.
Протестовао је велики број грађана. Група људи је, око 15.35, кроз прозор ушла у зграду парламента.
Током сукоба полиције и демонстраната чула се и пуцњава из ватреног оружја. Полиција је бацила сузавац у близини зграде Радио-телевизије Србије, док се багер пробијао до улаза. Зграда РТС-а у Таковској улици је потом запаљена, а редовни програм РТС-а је престао да се емитује после 17 часова.
Војислав Коштуница обратио се предвече грађанима са терасе Скупштине града Београда, а потом и преко РТС-а.
Демонстранти су током целе ноћи били у центру Београда, славећи победу, али и стрепећи од могуће интервенције војске и других безбедносних формација режима.
Слободан Милошевић је 6. октобра признао изборни пораз. Војислав Коштуница је 7. октобра положио заклетву пред посланицима Савезне скупштине и постао председник СРЈ.
Током протеста повређено је 65 људи. Јасмина Јовановић је погинула када је пала под точкове камиона, а Момчило Стакић преминуо је последица срчаног удара.
Одбрана воље народа или пуч?
Историчар Чедомир Антић, који је у то време био један од вођа студентских протеста и бивши члан Демократске странке, каже да се 5. октобра догодило оно што је било очекивано. Он је прошле године у изјави за РТ Балкан рекао да се политичка промена десила уз најмање могуће насиља.
„То није била обојена револуција, него одбрана воље народа. Србија је под Слободаном Милошевићем била под принудном управом, она је била држава под стечајем“, рекао је Антић.
Напомиње да се опозиција одлучила на демонстрације јер нико није веровао да ће Милошевић искрено ући у други круг гласања, јер се показало да су гласови покрадени и на претходним гласањима.
Додаје да су Американци помогли, али нису руководили дешавањима тог дана.
„Нико није могао да фалсификује 800.000 људи на улицама Београда, нити је неко могао да подмити рударе из ‘Колубаре’ да зауставе рад“, каже Антић.
Наш саговорник је изричит у оцени да је ДОС, иако је постојао као уједињена опозиција само две године пре тога, испунио своја обећања у наредних пет година, те да нема говора о изневереним надама 5. октобра.
„Шта сте очекивали? Опозиција је била систематски уништавана годинама. Имали смо развој у првих 10 година нове власти већи него у другим државама у том периоду“, оцењује Антић и додаје да је већ четири године касније просечна плата била већа него за време Милошевића.
Пуч
Владимир Кршљанин, некадашњи члан СПС-а, с друге стране сматра да је још увек тешко дати коначне судове о томе шта је 5. октобар. Али, према њему, се радило о класичном пучу који је припреман више месеци.
Како каже, Запад није успео НАТО агресијом да изврши смену власти. Али је земљу исцрпео разним санкцијама што је трајало 10 година. Одлучио се за други начин – припрему пуча свим средствима, уз огроман новац, уз утицај на медије, али и корумпирањем великог број припадника безбедносних и политичких структура.
„Демонстрације су биле масовне, јер је Запад припремао ту ствар. Као и код свих пучева, и те демонстрације нису ни узрок ни метод, већ су само параван да би се показало да пуч наводно има масовну подршку народа“, сматра Кршаљанин.
Кршљанин каже да нико никада неће моћи да докаже да је већина подржала 5. октобар.
Александар Стојановић за Компасинфо
