Рики Рубио је од детињства био у стању да мења кошарку. А онда када је она променила њега и учинила га несрећним, поново је дао пример другима – одлучио је да се повуче. Ипак, Рики је узео још један напад. На своју и срећу свих нас…
На броју 66 у улици Кастељана у Мадриду, радио је тип за кога су говорили да је заправо дух који је побегао из лампе, везао лептир машну и успео да прода трик са развлачењем жваке. Нико је никада није развлачио као он. Они који нису разумели шта говори осећали су по боји гласа, по динамици његовог тоналитета, да је у питању нешто велико. Они који су га разумели, били су срећни јер слушају великана.
Рубио је најмлађи дебитант у историји АЦБ лиге
Велики успеси и генерације које их постижу одувек генеришу наративе од којих неке одбацимо као безвредне, а неке пригрлимо и не пуштамо их. Можда и кључну улогу у томе игра начин на који су испричани. Андрес Монтес, легендарни шпански спортски коментатор, није имао задатак само да шири наратив о једној посебној генерацији у дресу Фурије. Он је својим радом постао неодвојиви део тог наратива.
За десетогодишњицу његове смрти, неки од најбољих играча које је та земља дала у овом веку, присећали су се како је Монтес обележио њихове животе. Гасоловој генерацији био је симбол новинарства, генерацији која данас носи дрес Шпаније био је симбол детињства, а за једног типа који је повезао генерације, остао је „глас кошарке“.
Том типу дао је и надимак – Ricky Business.
Пред крај припрема за Мундобаскет прошле године, Рикард Рубио Вивес издао је саопштење о томе да се повлачи из репрезентације и из кошарке уопште, макар на неко време.
„Одлучио сам да прекинем професионалне активности како бих се посветио менталном здрављу“, написао је кратко Рубио и додао: „Желим да захвалим Кошаркашком савезу Шпаније на подршци и што разуме моју одлуку“.
На Мундобаскету у Кини, са брадом искусног човека и косом везаном у реп, Рики Рубио дириговао је репрезентацијом Шпаније као човек који је прошао кроз све кругове личног пакла, све до врата раја
Рефлектори и нормалан живот
И Рикијев отац Естебан одавао је сличан утисак: „Понекад је тешко одвојити нормалан живот од рефлектора који су у њега стално уперени, али делује да му добро иде, с обзиром на то да је још увек клинац“. Толики клинац да су се његови старији саиграчи из Хувентуда, у разговору са новинарима, присећали како у карантину пред утакмицу, када сви оду да одмарају, Рики извади из ранца књиге и ради домаћи.
Оваква је његова одлука испрва изазвала чуђење јер Рикијева каријера изгледа блиставо – један је од најмлађих дебитаната у историји АЦБ лиге, млада звезда репрезентације, вредна роба на НБА драфту, пројектовани „Prodigy“ у америчким медијима, члан најбоље руки петорке у НБА лиги, играч који је постао драг навијачима у сваком тиму за који је заиграо, освајач седам медаља са репрезентацијом и МВП претходног Мундобаскета.
Али је сваки од ових елемената са списка увек за собом вукао и сенку. Сваки је био радост и баласт.
Када је Андрес Монтес дао надимак Рубију, овај је тек закорачио у свет одраслих – свет мишићавијих кошаркаша, надобудних навијача са белим марамицама у рукама и лукавих тренера који својим играчима саветују да му се одмакну када год се дигне на шут. Рики је годинама пред Монтесовим очима одрађивао бруталан посао, заслуживши надимак, а онда је легендарни коментатор изненада преминуто 2009. године. У том тренутку Рубио нема пуних 19 година, а већ годинама игра професионалну кошарку на највећој европској сцени.
„Девојке овде у Мадриду вриште када виде Рикија Рубија. Како и не би, Рики је кошаркашки Џастин Бибер нових генерација“, пише Њујорк тајмс у то време. „Момак је са 14 година дебитовао у АЦБ лиги, а са 17 играо за репрезентацију у финалу Олимпијских игара против САД. И знате шта је у свему томе сјајно? И даље живи два спрата ниже од своје баке и не раздваја се од најбољих другара из детињства“.
У тексту у ком се Пит Тамел чуди како је могуће да тај момак има тек 19 година, старији и искуснији саиграчи истичу да је највећа Рикијева предност у односу на све остале – његов менталитет.
И док је Пит у хотелу чекао Рубија да поразговарају, у лобију је била гомила навијача. Рики је провео више од пола сата потписујући аутограме и сликајући се свима који су то од њега тражити.
„Када видим њихове осмехе и погледе како зраче љубављу, осећам се добро“, признао му је касније.
Породица која живи кошарку
Те су године, пре новинарске екипе Њујорк тајмса, породицу Рубио посетили и важни гости из Минесоте – генерални менаџер екипе Дејвид Кан и тренер Курт Рембис. Њихови закључци после заједничког времена проведеног са читавом породицом, која живи кошарку, забележни су као важан фактор у опису Рикијевог карактера – породица која припада вишој средњој класи, која је врло хомогена и чија је фокална тачка мајка Тона.
Слично као у животу човека који је тих дана у диктафоне новинара испалио: „Тај мали је феноменалан дефанзивац, два пута је оџепарио Дерика Роуза“. Док је то говорио, Дурент није скривао осмех.
Тако се Рикију осмехивала читава Америка.
Први утисак када је коначно прешао океан у америчкој штампи била је – харизма. Већ су знали да га по Питу Маравичу новинари зову „Ел Пистолеро“, али нису могли да препоставе колико ће бити лаган у новој улози. Већ на првим утакмицама толико је купио публику пасовима без гледања и неочекиваним додавањима за ели-ап да су већ када прими лопту викали „Оле“.
Чаробњак са лоптом
„Тај момак је толико непредвидив“, рекао је уз осмех Кевин Лав. „Он и обичне, генеричке пасове воли да дели гледајући на другу страну. Ако се не навикнемо брзо на њега, некоме ће настрадати нос или зуби“.
Да, било је приче да ће и његови саиграчи и читава лига морати да се навикну на њега. И то је била монета на коју је играо Дејвид Кан. До Рикијевог доласка у Тимбервулвсе, а од Кановог преузимања кошаркашких операција, тим је променио два тренера и изгубио 132 утакмице – више од било кога другог у лиги.
Истини за вољу, ствари се у Рикијевих шест година тамо, нису много промениле. Али се упркос томе, није много променила ни перцепција људи о њему. Остао је онај мали харизматични чупавко који уме да да пас кроз ноге противнику, о паркет, тако да цела хала на тренутак заборави колико им екипа изгледа јадно. Рики је уживао у тој лакоћи постојања. На терену је увек био свој на своме, а у Минеаполису – што заправо није нимало лако – пронашао је свој дом.
Дом који је, истина, био употпуњен тек онда када би његова породица дошла у посету. Родитељи су долазили неколико пута годишње и то је за све њих био најлепши део године. Зато је 2015. Рики одлучио да их изненади и купио је стан у центру Минеаполиса који је дуго меркао.
Када после леденог јутра магла падне, поглед из дневне собе пуца на реку Мисисипи. Увек би, када му родитељи дођу, били као некаква луда породица из Европе која зна да се друга прилика за посету Америци можда никада неће указати. Путовали би, обилазили музеје, ресторане, по читаву ноћ препричавали трачеве, разговарали о фамилији и једни о другима. Ипак, 2015. је била нешто другачија.
Три године раније, Рикијевој мами је дијагностикован рак плућа.
Борба са најопаснијим непријатељем
„Био сам позитиван тада“, признао је много касније. „Веровао сам да она то може да победи. Гледао сам је сваког дана, као узора, како подиже породицу, како вредно ради и никада не одустаје. Знао сам да ће победити“.
У првој рунди, Тома је заиста однела победу. Током посете сину те 2015. отишли су заједно на клинику Мејо где су јој рекли да у другој, одлучујућој рунди сигурно неће победити. Рикијев тата у повратку у центар Минеаполиса није, по свом старом добром обичају, причао никакве приче из детињства, иако је у томе уживао. А Рики је сазнао нешто о свом новом стану – зидову су били претанки.
„Слушао сам их како плачу читаве ноћи. Наредног јутра више нисам желео да видим кошаркашки терен. Мој једини тим била је моја породица“.
Тимбервулвси су, међутим, била Рикијева друга породица. Од првог летњег кампа, када је са Гарнетом разговарао о том тиму и његовим навијачима, преко пуцања предњих укрштених лигамената и опоравка од повреде, до тешке породичне ситуације која га је задесила, Минесота је била уз њега. Чували су му леђа.
Један од људи који су за Рикија играли кључну улогу у животу уз реку Мисисипи био је Флип Саундерс. Био му је саветник и ослонац. А онда је на почету нове сезоне, исте те 2015. године дошао у халу са шеширом на глави, видно смршао – Хочкинов лимфом. Хемотерапије. Три дана пред почетак сезоне, Флип је преминуо.
Прво што је Рики урадио, био је позив кући. Желео је од оца да чује тачне прогнозе везане за мајку. Само је желео да се врати…
Током Ол-стар паузе у томе је и успео и када је након што је притиснуо звоно, на улазним вратима угледао њено насмејано лице, био је најсрећнији човек на свету. Као онда када су писали да је он будућност. Када онда када су га бодрили, хвалили и за њим вриштали на улици. Као онда када је једним пасом из памети истеривао читаву одбрану и трибине пуне људи које га обожавају. Као више никада у животу.
Мама му је преминула неколико недеља по завршетку сезоне
Рики је од одласка у НБА имао један исти ритуал. Пред почетак тренинга увек позове маму на „ФејсТајм“. На почетку нове сезоне није имао кога да позове. Али није желео да обрише њен број. Понекад јој је, признао је то, слао и текстуалне поруке. Био је то увод у тешку депресију. И пут на ком су му поново помогли његови тимови – породица и Тимбервулвси.
„Желео сам само да будем оно што сам некада био – мамин дечак“, рекао је новинарима када је депресију већ остављао иза себе. Покренуо је фондацију за борбу против рака, прошао кроз трејд у Јуту, купио нови стан у Солт Лејк Ситију и морао да прихвати да више неће имати прилику да у њему угости све које жели.
Да је све тако болно пролазно. Да је живот као један напад у кошарци.
Пишљиве 24 секунде у којима један погрешан пас све може да заврши.
А Рики је од најранијег детињства био тип који је умео да пронађе право решење.
Све што се од тада до данас догодило, било је тестирање живота. И нови кошаркашки падови. И повратак у Минеаполис, град који је волео до бола за изгубљеном радошћу. И пандемија коронавируса у којој је поново губио. И одлазак у Кливленд и неке нове повреде. И неки стари, добро познати, мракови.
На крају, Рики је одлучио да притисне дугме за паузу.
Дошло је време за одмор од кошарке и борбу у којој је против њега дефанзивац дугих руку које га даве у тренуцима немоћи и снажних ногу које се сваки пут врате да му отимају дриблинг, када год помисли да их се коначно решио.
Дошао је тренутак да све оно што је проживео од предтинејџерског доба до данас, све оно што не може да стане у ко зна колико обичних живота, процесуира, направи видео анализу, а затим визуелизацију и онда покуша да пронађе решење.
Феникс се дигао из пепела
Рубио је узео карту за још један плес, а домаћин је била његова Барселона. Блауграна је оберучке прихватила искусног мајстора кошарке у вероватно његовом последњем „плесу“, а Рики је депресији рекао „адиос“.
Диригентска палица иде у руке чаробњаку са бројем девет, који ће након свих животних бродолома покушати да Барси донесе толико дуго чекану и жељену титулу првака Европе. Ако којим случајем дође до тога, било би то нешто налик филмској причи. Андрес, Флип и Тома са неког лепшег места сигурно навијају као никада до сад.
