Јово Бајић наводи да се Западна Херцеговина највише опирала фратарском беснилу (фратарско беснило је израз који користи епископ далматински Никодим Милаш у својој одличној књизи ,,Православна Далмација“ под тим подразумевајући фанатичан рад фратара на католичењу православног живља)!
Путеви агресивног и насртљивог римокатоличког прозелитизма ишли су од Јадрана па у дубину ка далматинском и херцеговачком камењару. Херцеговци су се борили и на крају су последњи попустили.
Ту би требало тражити разлоге те највеће ужарености јер онај који се највише бранио тај је по слому те грчевите одбране доживео највеће ломове у души, те је након слома почео да ужарено проповеда оно што га је нападало, а да напада оно што је ужарено бранио!
Није ово писаније о Србима Херцеговцима него о онима који носе иста презимена (па и имена као што су Саво, Данило, Ђорђо, Шћепо итд.) као и наши Херцеговци, а српско име не могу да поднесу ни на километар…..
Писао сам о томе како су фратри ловили душе херцеговачких Срба које су потом обликовали и од њих правили ужарене и инквизиторски и крижарски настројене папине вернике и мрзитеље својих пређа. Међутим, поставља се питање због чега су баш Херцеговци најокорелије усташе? Они су толико овејани у томе да их остали Хрвати препознају као такве, а чак поједини аналитичари увелико причају о широкобријешкој верзији хрватства (то би требало посебно истражити, због чега Широки Бријег као микро клима одудара од свих херцеговачких и уопште хрватских места по свом усташтву). За њих се везује анегдота да они своју тек рођену децу уче да изговоре прву реч Загреб, а не мама и тата. Такође, када је Фрањо Туђман дошао у обилазак првих хрватских полицајаца 8. августа 1990. године (зато хрватски прописи прописују да статус ,,бранитеља“ добија онај који је од 5. августа 1990. године у редовима хрватске полиције или војске. Тај дан су почели да пристижу први курсисти нове хрватске полиције. Првоборци што би се рекло) на питање одакле долазе, а које је постављао бројним полицајцима добијао је одговоре:,,Посушје“, ,,Чапљина“, ,,Широки Бријег“, ,,Груде“, ,,Мостар“….
Многи полазе од тврдње да је реч о динарском становништву. Будући да је реч о огњевитом и ужареном становништву отуда и такво испољавање хрватског националног осећаја. На трагу реченог, сматра се да класичне динарске особине има становништво Црне Горе и Херцеговине. Међутим, хрватски национални осећај ужарено испољавају и босански, лички као и далматински римокатолици (такође Динарци). Неко ће рећи да је реч о рељефу, да је голи камен у питању, али то се исто везује и за рељеф Далмације па и Лике, па опет за Херцеговце се везује доминантна ужареност. Дакле, која је онда differentia specifica? Шта би то било?
Изгледа да се одговор крије у чланку ,,Како је покатоличена западна Херцеговина“ нашег новинара Јова Бајића. Јово Бајић наводи да се Западна Херцеговина највише опирала фратарском беснилу (фратарско беснило је израз који користи епископ далматински Никодим Милаш у својој одличној књизи ,,Православна Далмација“ под тим подразумевајући фанатичан рад фратара на католичењу православног живља)! Путеви агресивног и насртљивог римокатоличког прозелитизма ишли су од Јадрана па у дубину ка далматинском и херцеговачком камењару. Херцеговци су се борили и на крају су последњи попустили. Ту би требало тражити разлоге те највеће ужарености јер онај који се највише бранио тај је по слому те грчевите одбране доживео највеће ломове у души, те је након слома почео да ужарено проповеда оно што га је нападало, а да напада оно што је ужарено бранио! Не кажем ја да и они који су пре њих поклекли немају исту особину (то је иначе обележје конвертита), али чини ми се да тај високи интензитет у испољавању новог и у мржњи према старом идентитету вуче из претходно наведеног догађаја. Тако уловљену, сломљену и расцепљену душу почиње фратар да обликује. Међутим, фратри су били прагматични. Они су дозвољавали да њихова нова паства и даље слави крсне славе. Дозвољали су и да се између, али и са својим православним сродницима поздрављају са ,,помаже Бог“. Носили су и херцеговачке заврате (капе које су исте као и црногорске, а које су потпуно прожете симболиком Косовског боја. Носе их и дан данас, само што су шаховницу ставили на њу). Они су гуслали као и православни. Давали су имена својој деци као и православци (Данило, Шћепан, Ђорђо, Стојан, Остоја итд.), али време у којем су фратари обрађивали њихове душе почело је да даје плодове. Наведени српски поздрав фратри су им коначно из главе избацили у другој половини 19. века, а мостарски бискуп Алојзије Мишић је 1932. године донео забрану светковања крсних слава код своје пастве под изговором трошења новца, преједања и паганштине. Временом су имена постајала све мање српска (на пример, Фрањо, Јозо итд.), али некако су српска имена опстала и данас код херцеговачких римокатолика, али и светковање крсних слава код неких породица. Међутим, фратри су одрадили свој посао. Давање српских имена, гуслање, ношење заврата и светковање крсних слава данашњи херцеговачки Хрвати не доживљавају као нешто што се супротставља њиховом ужареном хрватству и усташтву, него напротив, доживљава се као највреднији драгуљ у хрватској круни. За крај, ја бих се, да би поткрепио наведено, послужио и методом аналогије.
Реч је о трагедији Галиције и уништавању руског националног бића у тој древној руској земљи, а кључни удар у том рату било је закључивање уније у Бресту 6. октобра 1596. године (ове године ће бити 425 година од тог догађаја). Нећу улазити детаљније у те трагичне догађаје. За ову тему је битно напоменути да су свега два православна епископа са територије Реч Посполите (назив за ултракатоличку пољско – литванску државу која је држала под окупацијом западне руске земље) устала да бране православну веру. Један од те двојице је био епископ лавовски Гедеон са Лавовским Успенским православним братством (православна братства су била националне и верске организације у Реч Посполити која су штитила руско православно име у Реч Посполити кроз образовање и међусобно помагање. Наравно да је деловање било у тесној вези са црквом). Лавовски епископ и Успенско братство су у готово немогућим условима штитили православље и руско име у Галицији пуне 104 године. Дакле, од свих западних руских области, најдуже су се опирали. Међутим, епископ лавовски Јосиф Шумљански ће задати одлучујући ударац том отпору. Он ће тајно прећи на унију 1677. године и пуне 23 године ће он роварити и припремати терен за уништење православља на том простору успут лицемерно писајући руском патријарху да чини све да заштити православље у његовој епархији. Године 1700. јавно ће обзнанити да је он унијата и да своју епархију приводи унијатској цркви. Оно народа што је остало у вери, а са њим и Успенско братство, се побунило, али ипак је то био крај. Четири године касније Швеђани ће провалити до Лавова (реч је о Великом Северном рату 1700 – 1721) који ће на крају заузети наневши ненадокнадиву штету Успенском братству. Био је то последњи бедем православља који је након тога четири године преживљавао да би на крају под притиском епископа Јосифа Виницког попустио и прешао на унију 1708. године. Успенско унијатско братство је постојало до 1788. године када су га аустријске власти преименовале у Ставропигијални институт који је престао да постоји уласком Црвене армије у Галицију у септембру 1939. године. Како је галичко православно становништво преживело све ове године (тек у фебруару 1941. године, након скоро два и по века, се обнавља галичка православна епархија) није ми јасно……
Дакле, мислим да је јасна аналогија између Херцеговине и Галиције. Лавов је постао пандан Широком Бријегу. Галиција је била древна руска земља која је преживела монголски удар у 13. веку, успевала да се одржи до половине 14. века када је пала под пољску власт, а 1772. године долазе Аустријанци. Пола миленијума руска галичка душа је преобликована. Мисли, језик, поглед на свет, а на крају вера су измењени код галичких Руса којима је напослетку дат нови украјински идентитет који ужарено испољавају и који са истом таквом ужареношћу мрзе све што је руско. Руска власт на те просторе ће доћи тек уласком Црвене армије 17. септембра 1939. године. Било је касно. Код Херцеговаца су то одрадили фратри, а ново хрватско име дала им је Аустро – Угарска у садејству са Ватиканом крајем 19. и почетком 20. века (исти актери су присутни и код натурања украјинског имена галичким Русима!). Као што је трагедија што је древна руска земља претрпела такву метаморфозу, тако је и трагедија да је Западна Херцеговина била део Захумља, оне исте земље којом је требао владати принц Растко да није отишао у Свету Гору и постао Сава. Можда је управо успомена на њега терала Херцеговце западно од Неретве да ратују рат са фратрима који су на крају нажалост изгубили. Са друге стране, могуће је да је римска црква поред пуког освајања нових душа и територија (а следом тога и обезбеђивања залеђа Јадрана који римска црква посматра као своје језеро), освајање Западне Херцеговине радила са посебним мотивом јер не треба заборавити да римска црква никада није опростила Светом Сави што је исти обновио православље на Јадрану при чему је исти на себе навукао бес и мржњу римске цркве (писао сам о томе за Савиндан ове године, поделићу текст у коментару скупа са текстом о фратарским работама у Херцеговини)……
Записано да се не заборави…..
П.С. Навешћу само нека презимена херцеговачких римокатолика до којих сам дошао: Бабић, Перић, Петровић, Петковић, Кнежевић, Кнезовић, Буквић, Мандић, Вулетић, Вуковић, Вучић, Вучићевић, Радовић, Радић, Стојановић, Марковић, Марић, Богдановић, Јовановић, Лазаревић, Николић, Остојић итд. Упечатљиво је и римокатоличко презиме Хркаћ (јавља се још у облицима Ркаћ, Ркач, Хркач) јер та реч у Херцеговини представља погрдан назив за православца. Носилац тог презимена је био чувени Миљенко Хркаћ, усташки терориста који је 1968. године извео терористички напад у београдском биоскопу подметнувши бомбу.
