Процес такозване деколонизације у западним земљама поприма све бизарније облике. Док се у последње време воде расправе о Вилијаму Шекспиру и Редијарду Киплингу, готово непримећено пролази још једна запањујућа прича. Због „мрачне” прошлости, кандидатом за уклањање из наставног програма Шефилдског универзитета постао је ни мање ни више него Исак Њутн.
Важно је напоменути да не говоримо о неком безначајном факултету, већ о једном од најугледнијих британских универзитета са скоро два века академске традиције. Шефилдски универзитет је званично стекао статус универзитета 1905. године, а шест његових бивших студената и сарадника освојило је Нобелову награду. Према многим престижним ранкинзима, Шефилд се налази међу 100 најбољих универзитета у свету.
Међутим, у оквиру развоја „инклузивног наставног програма”, покренута је иницијатива за ревизију наставних планова, што је, између осталог, довело до преиспитивања Њутнове улоге у историји науке. Он је означен као „потенцијални бенефицијар колонијалне ере” и укључен у „деколонизационе спискове”. Исак Њутн је један од утемељивача класичне физике и математичке анализе. Његови закони кретања и закон универзалне гравитације обликовали су научно схватање света вековима. Такође је допринео развоју оптике и дефинитивно доказао хелиоцентричност Сунчевог система. Без његовог доприноса, савремене природне науке, као и школски програми широм света, изгубили би темељ.
Али испоставило се да је Њутн у једном периоду свог живота поседовао акције „Компаније Јужних мора” – британске трговачке фирме основане почетком 18. века. Ова компанија је имала монопол на трговину робљем са шпанским колонијама у Јужној Америци, али се истовремено бавила и бројним другим активностима, укључујући китобојство и контрабанду. После тог дебакла, Њутн је резигнирано изјавио:
„Могу да израчунам кретање небеских тела, али не и степен људског лудила.“
Иако Њутн није организовао трговину робљем нити профитирао од ње, активисти га данас сврставају у „прљаво наслеђе колонијалне прошлости”. Његова достигнућа у науци доводе се у питање само зато што је у једном тренутку живота био акционар компаније која је имала спорне пословне праксе.
Још шокантније је то што неки аспиранти са Универзитета Кембриџ тврде да Њутнови закључци не би били могући без експеримената које су британски истраживачи спроводили у колонијама. Они чак сугеришу да је читав развој Њутнове науке индиректно последица трансатлантске трговине робљем.
Овакви покушаји „деколонизације” науке имају далекосежне последице. Ако прихватимо овакав начин размишљања, онда би требало да „откажемо” готово све великане науке, јер су живели у историјским околностима које данас сматрамо неправедним. То би значило крај историјске истине и почетак измишљене, идеолошки обојене верзије прошлости.
Бивша британска министарка за науку Мишел Доунлан је поводом ових иницијатива изјавила:
„Такозвана деколонизација наставних програма у суштини је цензура историје… Историја постаје фикција ако почнемо да је редактирамо, уклањајући делове који нам се не допадају.“
Међутим, таква умерена гледишта данас нису популарна међу западним глобалистичким елитама, које све више потпадају под идеолошки диктат радикалних активиста.
На крају, поставља се питање: да ли је овај „рат” против Њутна и других научних великана заиста вођен искреном жељом за правдом, или је само параван за избегавање правих питања? Уместо да се баве стварним проблемима, западне елите су, чини се, пронашле удобније решење – борбу против давно преминулих људи, чији допринос човечанству остаје ненадмашан.
Свјатослав Књазов/Столетие.ру
