Банке су код нас скоро па једини извор финансирања привредних токова, предузетништва, пословних подухвата… Заузимају више од 90 одсто овог тржишта. Други начини да дођете до неопходног капитала, поготово ако сте мали или на почетку, скоро па и не функционишу. Берза је годинама на издисају, а пензијски и инвестициони фондови, опет су, добрим делом, продужена рука банкарских групација.
Таква ситуација има својих предности, јер би банке требало да на финансијском тржишту обезбеђују стабилност. Ово сматра Милко Штимац, некадашњи председник Комисије за хартије од вредности. Ипак, наставља, „оне су само један од сегмената финансијског тржишта”. И не би требало да буду једини.
Други сегмент
„Други сегмент, подједнако важан, требало би да буде тржиште капитала, са мрежом посредника и инвестиционих фондова. Тај сегмент би требало да обезбеђује динамику. Уосталом, нема развијене економије без берзе и функционалног тржишта капитала“, каже Штимац.
С друге стране, Милан Маринковић, партнер у консултантској кући WM Equity Partners указује да не постоје инструменти којима се може изменити чињеница да је наше тржиште малено, плитко и неликвидно.
„То је последица степена развоја, нивоа БДП-а, демографије… У односу на светске компаније средње величине, највеће компаније у Србији представљају микро предузећа. Немамо традицију акционарства, а познавање тржишта међу просечним инвеститорима је доста ниско. Такође, укупна актива на тржишту изразито је мала у односу на било које озбиљније тржиште, па је другачија развојна стратегија тешко спроводива“, сматра саговорник Форбес Србија.
Ко губи, а ко добија?
„Губи држава, јер би се, примера ради, финансирањем пољопривредне производње преко берзе, смањили инфлаторни притисци на буџет. Губи привреда, јер би се пројекти који сада зависе од државе могли финансирати емисијом хартија од вредности.
Губе предузетници, јер су им банке једина могућност да финансирају своје активности. Губе грађани, јер би на тржишту капитала могли да активирају мале износе преко активне штедње у инвестиционим фондовима. Губимо сви“, одговара Штимац. Он каже да су банке неопходне ради стабилности, али ако се она пренагласи онда на дужи рок замире приватна иницијатива.
Тешко је утврдити колико се губи због изразито банкосредишног тржишта, односно колико су „тешке“ те пропуштене инвестиционе прилике, али је сигурно да се велики број пројеката није појавио на тржишту баш због немогућности финансирања, сматра Ненад Гујаничић, берзански аналитичар из куће Моментум секјуритис.
„Непостојање ефикасног финансијског тржишта онемогућава најбоље коришћење капитала и целокупна привреда ускраћена је за већи број процената додатног привредног раста јер је капитал лоше алоциран“, објашњава он.
Новац банака се није прелио на инвестиционе прилике
С друге стране, каже, банке су лагеровале десетак и више милијарди евра и тај новац није се прелио на инвестиционе прилике.
„Преливање се десило тек на тржиште некретнина и делимично на новчане инвестиционе фондове што је био пренос “из левог у десни џеп” банкарских установа“, додаје Гујаничић.
Милан Маринковић, каже да је штету тешко квантификовати, али да истовремено постоје аргументи да ње и нема.
„Компаније које не могу да пронађу финансирање у земљи, могу га потражити у иностранству. Постоје различите платформе за то, од crowd funding платформи које су развијене у Естонији, Пољској и Румунији, до великог броја алтернативних инвестиционих фондова који послују из Луксембурга и Холандије.
Ови извори су у данашње време много доступнији него пре само пет или шест година, а имовина којом располажу је далеко већа од потреба”, тврди Маринковић.
Банке уместо берзе
Саговорници Forbes Srbija истичу да је највећа „мана“ тржишта капитала, када је реч о непостојању алтернативе банкама, неразвијена берза.
Маринковић сматра да берза у Србији никада није ни „заживела“ као место на којем се инвестициона понуда сусреће са привредном тражњом.
„Домаће компаније због тога немају повољно окружење да капитал прикупљају кроз издавање акција или обвезница на локалном тржишту. Инвеститори, опет, немају могућност да свој капитал пласирају у ове инструменте. Такође, Србија заостаје у сфери развоја инвестиционих и алтернативних инвестиционих фондова“, каже он.
И Гујаничић истиче да је развијена берза предуслов за све облике финансирања који искључују кредите, јер „она обезбеђују крајњи излаз свим улагачима који се усуде да то учине у раном развоју предузетничких подухвата“.
Социјалистичко наслеђе
Суштина је да код нас никада другачијим моделима, изузев банкосредишног, није дата озбиљна шанса, каже Милко Штимац.
„То је модел наслеђен још од социјализма, режима који установљава статус qуо, и који не може да препозна потребе економије и друштва које излазе из тог оквира. Почетком двехиљадитих није спроведена реформа финансијског сектора него тек чишћење од оних играча код којих су се нагомилали недостаци целог система, такозваних великих банака.
То је требало урадити, али је упоредо са тим требало демонтирати и стари модел у коме само банке могу и треба да се баве финансијама“, објашњава Штимац.
То се овде није десило. Уместо старих и проблематичних дошле су неке нове банке, али је и даље остао на снази њихов недодирљиви и доминантан положај.
„Светска криза раширила је страх код монетарних власти свуда по свету, али је добрим делом послужила и као оправдање за даљу централизацију у финансијама.
Централне монетарне институције подредиле су своју регулаторну политику стабилности и сигурности. Тај тренд се код нас уклопио у постојећи модел. Оно што иде мимо банака, занемарљиво је и не доприноси економским токовима у опредељујућој мери“, каже Штимац.
Ко су кривци?
Саговорник Форбес Србија каже да је тешко уперити прстом у конкретног кривца. „Било би лепо да постоји особа или нека група људи, па да се они означе као кривци, смене и онда ситуација крене на боље. Али није тако.
Ситуација у којој се налазимо настајала је током дугих деценија, ми јако дуго живимо у некој врсти договорне економије. А таквом режиму одговара баш овај финансијски модел“, објашњава Штимац.
Највећем броју људи, па и стручњака су слободно тржиште и либерална економија непознати и далеки.
„У динамичнијем приступу, развијању финансијског тржишта и његовом продубљавању, виде опасност неконтролисаних токова, па тиме и несигурности. Активна штедња преко инвестиционих и пензијских фондова остаје далеки концепт. Исто као и финансирање економских подухвата преко емисије хартија од вредности. Оно што је нама потребно, није промена некога ко би, евентуално, био одговоран, него промена система, другачије устројство финансијског модела, али и целог тржишта и економије“, сматра он.
Узроци тренутног стања леже у збивањима у последњих 30 година, додаје Маринковић.
Од слома банкарског сектора из деведесетих, објашњава, све монетарне власти у Србији имале су исту или сличну стратегију. Повратити поверење и ојачати банкарски сектор.
„То је била логична и очекивана политика, која је све друге сегменте развоја тржишта капитала стављала у други план. Банкарски сектор представља најважнији стуб, па је бесмислено „градити“ грађевину без основе. Из данашње перспективе, мора се закључити да је оваква политика била оправдана, јер се показало да су друге земље нашег профила, а које су улагале више у развој тржишта капитала остале без запаженијих резултата, што би вероватно био случај и са нама“, сматра Маринковић.
Пети октобар
И Ненад Гујаничић на првом месту истиче чињеницу да актуелна ситуација није од јуче. Она је, каже, последица еволуције домаћег финансијског тржишта након петооктобарских промена.
“У овом процесу није било реално очекивати да ће се десити било шта до доминација банкарског сектора. Ипак, та доминација је изнад свих прогноза. Овоме је у великој мери кумовао модел приватизације који је био окренут против развоја финансијског тржишта, јер се његовим спровођењем остваривала консолидација власништва“, каже наш саговорник.
Ипак, додаје он, и упркос овом начину приватизације „раније приватизоване компаније су донеле велики обим промета на тржишту капитала у периоду 2005-2007, али је одсуство системског развоја инфраструктуре и институција тржишта капитала довело до његовог краха за који је окидач била светска финансијска криза”, закључује Гујаничић.
Има ли решења?
„Доступност алтернативних извора финансирања од изузетног је значаја за дугорочни развој привреде. Младим, стартап компанијама, на пример, потпуно су недоступни банкарски производи, због профила ризика, а што је и случај са многим другим инвестицијама чији профил не одговара банкарском шаблону“, упозорава Маринковић.
Он, међутим, додаје да се ово не може променити изменама регулативе или некаквим мерама стимулације.
„Морају се проналазити алтернативни начини да се постигне циљ. На пример, пуна либерализација спољнотрговинских и девизних послова омогућила би домаћим компанијама и инвеститорима да још лакше изађу ван граница Србије и тамо потраже решење за своје проблеме“, објашњава Маринковић.
Штимац каже да код нас постоји основна инфраструктура тржишта капитала.
„Имамо брокерске куће, инвестиционе и пензијске фондове. Тржиште капитала функционисало је на завидном и обиму. Ту основну инфраструктуру ваљало би доградити клириншком кућом, која би, у пуном капацитету, постала универзални купац и продавац у свакој трансакцији. То је финансијски захтеван подухват, али је неопходан, јер би обезбедило и трговање финансијским уговорима на пољопривредне производе.
Политичка воља
Одговарајући на питање колико је за ово пресудна политичка воља, овај саговорник одговара:
„Политичка воља потребна је и да се највредније компаније нађу листиране на берзи, јер би то обезбедило неопходну дубину тржишта“.
Све заједно, омогућило би прелазак из договорне економије на модел окренут профиту, развоју, предузетништву и слободној приватној иницијативи.
„Промена модела, међутим, довела би до угрожавања многих стечених позиција, па и саму банкоцентричност. Ето, зато се без чврстог опредељења не може кренути у такву реформу“, закључује Штимац.
