ВРХУНАЦ је љета 1995. Сви су у Хрватској опуштени, релаксирани и безбрижни, усредоточени искључиво на свој годишњи одмор и љетовање. Па тако, међу осталима, и чланови хрватске Владе, министри, заступници Хрватскога сабора (који је, наравно, био распуштен још почетком љета )…
Љети је, наравно, најљепше и највише cool бити на мору па је већину својега годишњег одмора и предсједник РХ Фрањо Туђман проводио у купаћим гаћама, и то, а гдје би другдје, него у својој (а у вријеме Титове Југославије Титовој) љетној резиденцији на Бријунима. А на Бријунима је, заједно с њим и његовом супругом Анкицом, љетовао и његов савјетник за унутарњу политику, један од најмоћнијих и најутјецајнијих политичара у Хрватској у то доба, Ивић Пашалић (рођ. 1960), скупа са својом обитељи.
– Тренутак је био необичан – оцртао ми је, у нашем двоиполсатном разговору што смо га 23. рујна (септембра) 2023. водили у његовој обитељској кући на загребачким Реметама, ту максимално опуштену и релаксирану атмосферу на Бријунима тога љета 1995. Туђманов савјетник Ивић Пашалић – и нитко није имао ни примисао да би се изненада могло догодити нешто такво неочекивано, драматично и шокантно као што је почетак војно-редарствене операције Олуја. Ми – Туђманови савјетници, сурадници, министри у Влади РХ, па тако и сам предсједник Владе Никица Валентић – проводили смо сваке године по тједан дана с Туђманом на Бријунима, уз напомену да се тамо у правилу долазило ритмом субота – субота. Међутим, сада се све то закухало…
Ивићева супруга Ксенија Пашалић препричала ми је једну мини-анегдоту с љетовања на Бријунима 1995, и то управо ону када се у том резиденцијалном државном љетовалишту практички у хипу све преокренуло наглавачке.
– Били смо с дјецом на плажи – рекла ми је Ксенија.
– Одједанпут, Иван Милас, чувар државнога печата РХ (од 1995, оп. аут.), дошао је до нас. И тражио је нешто жестоко за попити. Онда су Ивић и Милас заједно попили чашицу коњака.
Ту, поред нас, на плажи. Одједанпут, зачула се нека граја, вика, сви су се одједном усплахирили и узнемирили. Ја упитам, изненађено: „Што је, што се то догађа?“ Онда ми је Ивић, након што му је у тој гужви нетко пренио неку важну информацију, почео нешто показивати руком. Како да вам кажем, била је то једна доиста надреална ситуација, никад прије ми се то није догодило…
„ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА“ о којем је ријеч и који се готово тренутачно проширио цијелим љетовалиштем на Бријунима, Туђманов савјетник И. Пашалић објаснио ми је овим ријечима:
– Са својом обитељи дошао сам на Бријуне у суботу 29. српња (јула) 1995. Међутим, нисмо се још такорећи ни распакирали, а предсједник Туђман ме, изненада, позове на разговор и рече ми, онако строго, повјерљивим тоном: „Ивићу, ти прекидаш годишњи одмор и идеш у Женеву!“ Укратко ми је објаснио да ће се у Женеви врло скоро, већ за два-три дана, у четвртак 3. коловоза 1995, одржати, и то под покровитељством високог представника међународне заједнице Торвалда Столтенберга (рођ. 1931; Столтенберг је тада био посебни представник главног тајника Уједињених народа за бившу Југославију, а усто и допредсједник Надзорног одбора Међународне конференције о бившој Југославији, оп. аут.), задња рунда политичких преговора између нашега, хрватског изасланства и политичких представника побуњених Срба из Книна, као главнога града самопроглашене Републике Српске Крајине. Притом ме Туђман именовао вођом те наше, хрватске делегације, на тим предстојећим преговорима с книнским Србима, у Женеви. Био сам, најблаже речено, затечен, чак осупнут, кад ми је Туђман то приопћио. Одговорио сам му:
„Ја да идем у Женеву? Али, предсједниче, ја не бих ишао тамо! Па ја то никад нисам радио!
Ја никад нисам преговарао са Србима, осим једном згодом кад је вођа наше делегације био Хрвоје Шаринић…“. Али Туђман је, као и увијек, био одлучан и непопустљив, и то што ми је он сада дао као задатак од прворазредне државне важности ја сам морао без иједне ријечи противљења беспријекорно спровести у дјело.
Дилеме саветника председника Републике
СРЕТНА ЈЕ ОКОЛНОСТ у свему томе била та да је Ивић Пашалић, још кад је пошао на љетовање на Бријуне, понио са собом, уз остале ствари и пртљагу, и свечано одијело. И управо је у том одијелу и отпутовао 3. коловоза 1995. у Женеву (наравно, не изравно с Бријуна него преко Загреба). „Увијек сам носио одијело, јер никад не знаш када ти може затребати“, рекао ми је, у нашем разговору почетком јесени 2023, Пашалић.
– „Врло се често догађало да за вријеме годишњег одмора предсједник Туђман, заједно са свима нама као својим најближим сурадницима, иде на неки важан културни догађај, примјерице Дубровачке љетне игре или неку глазбену вечер у Сплиту, и онда си морао имати код себе неко боље и квалитетније одијело и бити спреман за такве ситуације, јер то се никад није могло унапријед испланирати…“
Предсједник РХ Фрањо Туђман је својег савјетника за унутарњу политику Ивића Пашалића детаљно и конкретно припремио за предстојеће хрватско-српске преговоре у Женеви у сриједу 2. коловоза 1995., дан уочи пута у Швицарску. Том је пригодом Пашалића јасно упознао и с тиме да су женевски преговори с крајишким Србима и војно-полицијска операција Олуја, која је тих дана била већ у потпуности припремљена (наравно, у најстрожој тајности, чак и за већи дио Владе РХ), у врло тијесној међусобној вези и да се тај крајње деликатан државни задатак мора одрадити беспријекорно и без грешке. Не смије се догодити никакав пропуст, у супротноме – упозорио је Туђман Пашалића – може доћи у питање и сама операција Олуја.
НА МОЈЕ ПИТАЊЕ је ли тога дана, 2. коловоза 1995, знао да ће операција Олуја почети већ у петак 4. коловоза, у 5.00 ујутро, те да су хрватски војници и њихови заповједници већ на својим почетним положајима, Пашалић ми је одговорио потврдно:
– Наравно да ме Туђман упознао са свим битним појединостима. Знао сам да би Олуја могла кренути врло скоро. Туђман ми је рекао да постоји велика вјеројатност да се то догоди, али да то овиси и о ономе што ће бити у Женеви. И зато сам био врло, врло изненађен цијелим тим развојем догађаја, и било ме, морам признати, прилично страх кад ми је Туђман тако одрјешито рекао: „Ивићу, ти идеш у Женеву!“. Јер – покушајте се уживјети у моју ситуацију – што ће људи рећи ако тај толико важан, одговоран и деликатан посао не обавим како спада? Та бит ћу онда обиљежен за цијели живот, као нетко тко је био „шоњо“, који је био неуспјешан, који није одрадио оно што му се у овим критичним и пресудним тренуцима повјерило. С друге стране, имате пар стотина тисућа хрватских војника који су већ максимално утренирани и извјежбани (у операцији Олуја било је ангажирано укупно 183 тисућа хрватских војника, оп. аут.) и да сам ја био тај који је то довео у питање, ја, вјерујте ми, не бих с тиме могао живјети!
Планови за напад су одавно били припремљени
У ДВОИПОЛСАТНОМ разговору 23. рујна 2023. вођеном у његовој обитељској кући Пашалић ми је припремама за војну операцију још додао:
– Наравно да су војни планови за Олују већ давно прије били припремљени. Ослобађање окупираних подручја у РХ било је нешто што се апсолутно већ било раније упланирало. И уопће није било сумње да су сви ти планови постојали на разини војног устроја, МОРХ итд…
Особно сам знао да је за Олују већ све припремљено и да би она могла кренути сваког тренутка. Али, да би ти започео војну операцију таквих размјера, мораш имати легитимни разлог. У овоме конкретном случају, мораш имати формалну одбијеницу побуњених Срба из самопроглашене Републике Српске Крајине. И то је оно што је мени, као вођи хрватскога изасланства на женевским преговорима, предсједник Туђман поставио као главни, примарни задатак: да кнински Срби на све наше постављене захтјеве, односно на нашу понуду, одговоре, кратко и јасно, с „НЕ!“. То је једино што је предсједник Туђман од нас тражио. Према томе, наша је преговарачка позиција у Женеви била крајње једноставна.
Она је de facto значила: ви, побуњени Срби у Хрватској, прихватите хрватску државу, тј. вратите се у уставно-правни поредак РХ, и положите оружје. Другим ријечима – предајте се! И то је оно што сам им ја, у име предсједника Туђмана, имао поручити – да се предају.
